Судбину села дели и одавно напуштени Каштел Енгелман који упркос свој руинираности још увек сведочи о временима када су овим просторима управљали локални грофови и велики властелини. Најмоћнији племић у овом крају пре стотинак година био је Јене Енгелман, који је поседовао преко 2.000 јутара земље, и који је око 1910. године недалеко од села подигао летњиковац за своју породицу. Дворац је правоугаоне и компактне основе, грађен као слободно стојећи спратни објекат у наменски сађеном парку у близини реке Чик на месту где је касније формирано и акумулационо језеро “Светићево”. Током социјалистичких револуција које су 1919. протутњале Европом каштел је задобио први ударац, замак је запоседнут и опљачкан. Бесни, сиромашни кметови, ветерани у повратку из рата и остали грађани разносили су ко је шта стигао. Међутим, Енгелману је све било враћено, чак је и француски одред који је привремено био стациониран у близини учествовао у потрази за предметима. Прави ударац властелину значила је државна конфискација његове земље од стране нове власти Краљевине СХС, што је најављивало крај једног историјског периода. Полако је све око каштела порушено, а данас стоје само пусти зидови некада велелепног здања које једино животиње користе као привремено уточиште, док поље око њега најме локални чобани за испашу оваца.
Данас је Енгелманов летњиковац пред урушавањем, а објекат никада није био под заштитом државе иако је било неких покушаја да се заштити као споменик културе. Група грађана из Светићева је својевремено покушала да га реновира, заштити и стави у туристичко-рекреативну функцију, али су им прозори, врата и други потребни материјал покрадени. Из тог покушаја су нови кров и малтерисане фасаде на објекту, али се ту застало па је током година и то што је тада урађено потпуно пропало…
Осим кратке легенде о Енгелмановог благу које је наводно закопано негде у парку око дворца када је морао да га напусти, чобанин нам је испричао да су у пар наврата долазили наследници чувеног велепоседника и да се прича да ће им земља и летњиковац бити враћени…
Н. Перковић
