Мустафа и Емина Хоџић из села Богановићи у близини Олова у БиХ имају несвакидашњу љубавну причу. Њих двоје је тежак живот спојио на једном крајње необичном месту, психијатрији.
Своју тешку животну причу прво започиње Емина.
Након 11 година насилног брака из ког има двоје деце, Емини је дијагностикована средње тешка депресија. Како би се излечила, Емина је одлучила је да помоћ потражи на психијатрији.
- Јако је тешка моја животна прича. Била сам у браку 11 година, имам двоје деце из тог брака. У том браку сам оболела, добила сам средње тешку депресију. Након две, три године нисам више могла да се борим, па сам отишла на психијатрију да бих се лечила. Сви су ме напустили, и супруг и деца. Муж се борио док је могао, али на крају је као и сви дигао руке - започиње причу Емина.
Оно чему се није надала је да ће психијатрији упознати љубав свог живота, Мустафу.
- Када сам отишла на психијатрију, упознала сам Мустафу и ево већ осам година смо заједно. Мени су тамо давали само неке лекове од којих ми је било све горе и горе. Након осам дана, докторка ме је пустила на социотерапију. То подразумева круг људи где долазе пацијенти који су "мало здравији". Тада сам угледала Мустафу, седео је мирно, ћутао и посматрао шта се ради - каже Емина са сузама у очима.
Мустафи је испричала детаље свог нимало лаког живота, а он је сваку њену реч упијао.
- У његовим очима видела сам љубав и оздрављење. Уз помоћ свог Мустафе сам оздравила. Љубав нам је оздравила душу. Мустафа је мене јако добро разумео - каже Емина.
Мустафин пут до психијатрије другачији је доста од Емининог.
Мустафа је 10 година радио као професор у средњој школи, а без посла је остао након тешког здравственог проблема који га је задесио.
Сав новац који је зарадио, био је принуђен да да за лечење, услед чега није имао средстава да купи ни основне намирнице за живот.
- Моје главно занимање је високо квалификовани столар, завршио сам и педагошку академију како бих могао да предајем у школи. Извео сам три генерације столара за тих 10 година колико сам радио у школи. Имао сам тежак хируршки захват, па доста прегледа који су изискивали доста финансија. Дошао сам због тога у ситуацију да немам шта да једем, упао сам у неку благу депресију јер због здравственог стања више нисам могао да радим. То је мени јако тешко пало јер сам цео живот радио. Тако сам отишао на психијатрију, рекао сам доктору да немам шта да једем - каже Мустафа, а Емина додаје да је он био јако цењен што од стране ученика, тако и од осталих колега.
Примљени су исти дан на психијатрију, а Мустафа је одмах знао када је угледао Емину да је она љубав његовог живота.
- Одмах ми се свидела, тада сам почео да се распитујем за њу. Емина је била јако лоше, примала је јаку терапију. На социотерапији смо почели да причамо, тако су дани пролазили и један дан сам је питао да ли жели да се уда за мене - прича Мустафа.
Сиромаштво им није била препрека за срећан живот.
- Рекао сам јој да немам ништа, а она ми је рекла хоћу, само немој да ме тучеш. Њу су малтретирали, физичко насиље је трпела у кући где је пре живела. Нико није имао разумевања за њу, једини спас јој је била психијатрија - каже Мустафа.
Од психијатрије до душевног мира
Иако живе у сиромаштву, истичу да срећу и љубав ништа не може купити.
- Када смо дошли овде кући, нисмо имали ништа. Имали смо само кревет, фрижидер, ормар и пећ. Срећа у несрећи је то што је Мустафа добар рибар, а ми живимо овде близу реке. Код нас нема несугласица. Нема особе која би могла њега мени да замени, да нема њега ко зна шта би било са мном - каже Емина.
- Најбитније за људе је да су скромни. Треба знати волети. Особа која није скромна, неће знати искрено да воли. Човек једино може бити срећан само када је задовољан ониме што има. Емину никада не би оставио, волим је бескрајно, и њу и њену децу на коју гледам као да су моја - прича Мустафа.
Еминину децу Мустафа је прихватио као да су његова.
- Тако на њих гледам. Улажем све што имам да их одшколујемо. У томе нам помажу нам добри људи - каже Мустафа за БН телевизију.
blic.rs
