Последњих месеци незапосленост у Србији опада, што је добро, али треба рећи да се сада подаци о запослености раде нешто другачије, односно послодавци су у обавези да пријављују све раднике које ангажују, па макар то било на свега неколико дана или седмица. Тако је број запослених у сивом сектору у Србији у 2016. години повећан за 43.400, што је с 30 одсто допринело укупном повећању запослених, рекао је недавно главни економиста Светске банке Лазар Шестовић, указујући на то да је највећи део њих радио у пољопривреди и грађевинарству јер су ти сектори прошле године остварили напредак, али и да у Србији 570.000 грађана ради без социјалног осигурања. То су, у ствари, радници које су газде ангажовале на црно, те за њих, наравно, не плаћају порезе и доприносе.
удући да у Србији има око 2.000.000 запослених, то практично значи да их око четвртина нема социјално осигурање и да не остварује ни остала права која проистичу из Закона о раду.
По речима председника Савеза самосталних синдиката Војводине Горана Милића, крајем септембра 2014. године неформална запосленост у Србији је, на основу званичних података Завода за статистику, износила 23,4 одсто, док је две године касније тај проценат био 24,1 одсто.
“То заправо значи да је огроман број људи који су радили то чинио без уговора о раду, уговореног радног времена, обуке за тај посао... углавном за минималну зараду исплаћену на руке, а не преко рачуна, док траје сезона или потреба за њиховим ангажманом. Истовремено, на њихове зараде углавном се не уплаћују доприноси те они нису у прилици да оду код лекара у неку од државних установа”, наводи каже Милић.
Не поштују прописе
“Због несиплаћивања зарада и неплаћања пореза и доприноса, на губитку су и држава и радници, а тај проблем могао би се решити веома лако – поштовањем потојећих закона“,истиче Горан Милић. Додаје да се, међутим, код нас многи прописи не поштују, а то је случај и у овој ситуацији, те је то и класичан пример неусклађености теорије и праксе.
“Око 650.000 запослених у Србији прима плату са закашњењем од неколико месеци, а око 50.000 с великим закашњењем. Чињеница је да постоје предузећа за која се зна да радници редовно долазе на посао, али им се не исплаћују зараде, али се о томе мало прича. Нередовно исплаћивање зарада је и показатељ да се радницима не уплаћује социјално осигурање”,каже Милић.
Иако су за послодоваце који не исплаћују зараде, као и оне који не плаћају порезе и доприносе на зараде заспослених, предвиђене одоговарајуће санкције, то се ретко дешава, а најчешће образлаже немогућношћу да се обавезе према држави испуне због неликвидности. Ипак, то не спречава послодавце да од запослених захтевају да редовно долазе на посао и раде. И тада почиње окретање укруг – пошто радних места нема довољно, радници, уплашени да ли ће сачувати своје, долазе на посао и раде иако не добијају зарађено.
“Запослени који се нађу у тој ситуацији сатерани су у ћошак јер су у потпуном страху да ли ће сачувати радно место и, упркос свему, одлазе на посао и надају се да ће се ситуација променити у њихову корист и да ће им зараде, које су редовним доласком на посао и радом зарадили, бити исплаћене и да ће моћи да остваре и друга права која проистичу из Закона о раду“, каже Милић.
Д. Млађеновић
