и то толико да је према оцени Министарства рада те државе достигла рекордно низак ниво.
Опадање синдикалног ангажовања односно поверење радника у синдикате, последица је све тежег положаја запослених и веровања да им те муке ни синдикално организовање не може ублажити. Социолог Срећко Михиловић из Центра за развој синдикализма сматра да се радници удаљавају од синдиката управо због синдикалне немоћи, а додатно, тим својим удаљавањем, повећавају немоћ синдиката.
- Тако и сами радници постају један од три главна чиниоца слабљења синдиката, поред објективних екстремних и интерних чинилаца синдикалног урушавања. Међу екстремним чиниоцима готово апсолутно доминира онај који проистиче из неолибералне трансформације модерног западног друштва у којем нема места за синдикате. Тај пут доследно следе и посткомунистичка друштва, можда уз још робусније последице поразне по радништво и радничке организације. Србија није изузетак, већ све очитији пример добре неолибералне праксе – оценио је Михаиловић.
Пропао је “друштвени уговор” између рада и капитала установљен после Другог светског рата који је био заснован на коегзистенцији послодаваца и синдката. Класна конфронтацја је обновљена, истиче Михаиловић, онда када је постало белодано да капиталисти наспрам себе имају слабог противника, а процес је финализован након урушавања социјализма крајем прошлог века.
- Капиталисти више нису имали потребу за друштвеним договором, па ни за социјалним дијалогом осим из навике или због традиције или евентуално из самилости. Једноставно речено са слабима се не преговара и не договара. У ситуацији када понуда радне снаге надмашује број слободних радних места, капиталисти могу да бирају кога ће да запосле, а плату и услове рада могу да одређују по сопственом нахођењу – указао је Михаиловић.
Да огромна армија незапослених доводи до слабљења позиције запослених , јер послодавци могу да бирају , поврђује и Зоран Стојиљковић, председник УГС”Независност” , који за наш лист оцењује да тамо “ где постоји страх и послушништво на дну социјалне пирамиде и бахатост и похлепа на њеном врху страдају права запослених и синдката”.
- Слабљење поверења радника у синдикате је универзални тренд од како је доминантна неолиберарна парадигма у економији. Од осамдесетих година прошлог века константно опада рејтинг синдиката и његова бројност односно стопа синдикалних зона . Та стопа стално пада јер је неолиберализам донео флексибилизацију рада и радног односа и довео запослене у покорни положај изменама у процесу рада – каже Стојиљковић- То, пак, гура синдикате из радног простора покушавајући да колективно преговарање , које је кичма синдиката, замени индивидуалним уговором у четри ока односно директним контактом послодавца и запосленог.
Како слаби улога синдката у преговарању радника и газде тако расту драстичне неједнакости. Синдикати то не могу да зауставе и због тога пада поверење у њих. Треба напоменути и да је мала спремност људи да се ангажују у синдкату , јер им је то у великој мери ризик, поготово у приватном сектору.
Наш саговорник указује да поред промена које је донела неолиберална економија , које оцењује као главне узрочнике слома синдиката, велики проблем представља и то да сами синдикати код нас играју на националним игралиштима и пољанама , несвесни да се битка води на планетарном нивоу.
- Корпоративном капиталу је лако и једноставно да брише границе и добије третман домаћег и уђе на национални терен сваке државе. Када на њега уђе он притиска слабе владе које су гладне инвестицја да му одобре све што пожели и ту онда радник више није битан. Имам осећај, мада немам доказа, да неким инвеститорима влада гарантује више од од свега само да дођу и да им при том нуде и релаксиран однос према радницима и синдикатима.Тако је и Закон о раду направљен само да се још неки динар отме запосленима и да се набрајају инвеститори , а да при том ни радничка права ни синдикати заправо нису ни битни, а често ни пожељни – оцењује Стојиљковић додајући да земље у развоју нуде најповољније услове за инвеститоре , а они често подразумевају и безграничну слободу у погледу радног права.
На питање да ли мањем поверењу радника у синдикате доприноси и податак да у Србији има око 25.000 синдикалних организација, професор Стојиљковић одговара да је та бројка “пренадувана” и да их вероватно има око 20.000, не спорећи да многе од њих постоје реда ради и да се и не бави оним чиме би требало.
- Као што три грађана могу да формирају невладину организацију тако могу и синдикат и то доприноси њиховом огромном броју у Србији, али то никако не значи да толико има синдикалних централа и значајних синдиката. Но, сам број синдикалних централа сам по себи ништа не значи и ништа радницима и не доноси. Чак ни озбиљни синдикати, а постоји неколико већих у Србији који раде и делују у оној мери у којој је то уопште могуће, због наше огромне технолошке застарелости не могу да делују и имају контакт са запосленим какав постоји у другим државама. У синдикалном свету данас је хит дигитализација рада која подразумева стални контакт синдиката и радника, а ми овде не можемо да организујемо ни конференцију за штампу, а камоли да обавештавамо чланство. Бескрајно смо технолошки застарели, изцепали су нас том лакоћом организовања и бројкама о синдикалним организацијама које саме по себи ништа не значе, али су нам зато одузели могућност да радимо као што ради сав други свет – закључује Стојиљковић.
Љубинка Малешевић
Синдикална стопа свега 12 одсто
Председник УГС”Независност” професор Зоран Стојиљковић износи податак да је синдикална организованост у Србији око 12 одсто, што је два и по пута мање од европског просека. У европским земљама, каже, у значајној мери синдкатма верује преко трећине становништва, а код нас свега њих 12 одсто, а и ти проценти се из године у годину смањују.
Синдикати и политика
Да синдикати могу да имају улогу у пракси која им иначе у сваком демокатском и уређеном друштву припада, онда њима не би требали представници у Скупштини Србије, оцењује Стојиљковић додајући да је синдикалним организацијама много боље да имају стратегију према политици која би увек служила радницима, него да се и сами у њу уплићу.
- Раније су и сами грађани сматрали да синикатима није место у политици, али када су схватили да је политичка сфера та која регулише положај радника, да је она та која доноси законе , онда су променили мишљење и сматрају да треба да уђемо у политику. Пре сам за јаке синдикате, за синдкална руководства са ауторитером и интегритетом код синдикалног чланства , за оне који знају, умеју и хоће да се изборе за социјални дијалог.
Шта ће мени да се бакћем са партијама које једно обећавају у кампањи, а друго раде када дођу на власт, када је синикални канал заправо социјални дијалог. Када је он обезбеђен и добро функцонише онда су партије у другом плану. Поготово су у другом плану оне политичке партије које би према називима, било да је реч о социјлдемократским, левичарским, социјалним, требале да буду на страни радника, све само не то – истиче Стојиљковић.
