Тврде да их због тога радници масовно напуштају па се дешава да буквално преко ноћи остају без читаве смене.
Директор немачке компаније „Дрекслмајер” Михаел Вагнер објашњава да је упознат с проблемом зрењанинских привредника јер му се њих неколико јављало, али да је у ту фабрику, која већ запошљава 5.000 људи, увек добродошао квалитетан радник. Уз то, напомиње, тржиште рада је слободно и сваки радник може да иде тамо где сматра да му је боље.
По оцени Зрењанинског социјалног форума, поједини зрењанински предузетници негодују због висине зарада које радницима исплаћују Немци, и наводе да их због већих плата напушта све већи број запослених. Тврди да, с обзиром на услове и интензитет рада, плате у „Дрекслмајеру” нису уопште високе, него су плате у другим предузећима „скандалозно ниске”.
Тачно је да је „Дрексмајер” добио државне субвенције за радна места, као што су их добили и многи други страни инвеститори који су овде дошли од 2006. године, али из Владине Уредбе јасно је да држава њима гарантује минималну зараду плус 20 одсто. Све што од компаније радници „добију” приде, иде из yепа газде. Дакле, могу и стране компаније, као што то чине многе наше, да радницима исплаћују минималну зараду и 20 процената више од тога, али се део њих одлучује да високим платама дође до квалитетних радника. Пошто се прича о висини плата у сваком месту брзо шири, добри и квалитетни радници зарад пунијег yепа прелазе на друга радна места јер је прошло време везивања за само једну фирму, а поготово за оне које су биле државне.
Раднике, а поготово оне квалификоване и стручне, уопште не занима ко је у повољнијем положају, а ко у неповољнијем, већ иду тамо где су плате веће. Због тога не само што одлазе у стране приватне компаније које послују у Србији већ и трбухом за крухом, односно постају гастајбатери зарад дебљег новчаника. Уосталом, радници све чешће напуштају и јавни сектор због ниских плата јер је дошло време да добри стручњаци знатно више зарађују у приватном. То је, свакако, утицало и на чињеницу да су у последњој анкети радници исказали веће интересовање за запошљавање у приватном сектору него јавном.
Минимална зарада, на коју се најчешће одлучују наши послодавци, а коју прима око 350.000 радника у Србији, требало би да буде изузетак, никако не сме бити правило, али већина газда га примењује и својим радницима месечно, од почетка ове године, исплаћује 24.822 динара. Јасно је да се с 24.822 динара не може саставити почетак и крај месеца. Јер, чињеница је да чак ни повећање минималне цене рада од око десет одсто у овој години ни близу не може покрити ни трошкове минималне потрошачке корпе, а камоли просечне од око 70.000 динара. Другим речима, минималац покрива тек око 65 одсто минималне потрошачке корпе, што је показатељ животног стандарда великој броја радника који га примају.
Зрењанински привредници тврде да њима не сметају веће плате у неким, поготово, страним компанијама, већ чињеница да оне у Србији послују уз државне субвенције за свако радно место. То их, како тврде, чини привилегованим у односу на домаће привреднике који од државе ништа не добијају, а сваког месеца треба да плате запослене. Када је већ тако, онда рачуница домаћих привредника који послују без субвенција показује да радници никако не могу добити плату коју им исплаћују стране компаније.
Љ. Малешевић
