Иако се процене штете бомбардовања, током 78 дана 1999. године, крећу до 100 милијарди долара, Иван Николилћ са Економског института и аутор часописа МАТ каже да држава никада формално није урадила завршни рачун и обрачун свих тих губитака, како директних, тако и индиректних или индукованих који су и најизраженији.
"Постојале су ад хок студије појединачних института и НВО, као попис уништене државне имовине од Грађевинске дирекције 2006. године. Према тим проценама, директни трошкови су се кретали од четирили или пет милијарди (долара), а са индиректним и индукованим достизали су 40 милијарди, према процени Г17 2000. године. Такође, Економски институт је у то време радио своје анализе са већом штетом која је ишла 50 милијарди", рекао је Николић.
Истакао је да процена директне штете и није толико битна, колико то да је НАТО бомбардовање деловало катастрофално на економију Србије.
"Медијска слика о Србији тих месеци уочи бомбардовања, која и била направљена како би се оправдала НАТО агресија, трајно су уназадили економију Србије и представили је као економску парију у Европи. Етикетирали нас најгоре могуће у таквом амбијенти, тако да нико нормалан није помишаљао на пословање са нама", рекао је Николић.
Истакао је да треба узети у обзир и изгубљени хумани капитал, изгубљену перпсективу, као и дугорочне последице које су предодредиле судбину Србије, а вероватно, економски гледајући, и региона.
"Ако посматрамо и шире, онда нема дилеме да је чин бомбардовања и агресије трајно урушио и међународни поредак, међународне институције и међународно право. И те последице видимо и до данас. Ако бисмо економски обрачунавали свеобухватно економске ефекте, онда бисмо и то морали да узмемо у обзир. На такав начин посматрано, вероватно бисмо дошли до огромних износа. Према томе, довољно је рећи да је економска штета била изузетна и готово немерљива", навео је Николић.
Каже да је требало да прођу деценије да бисмо, са постигнутом политичком стабилношћу, остварили значајније контакте са спољним окружењем и представили Србију у светлу које заслужује и привучемо веће стране инвестиције.
Када је реч о директној економској штети, каже да је историјски минимум индустријске производње забележен у мају 1999. године, не само у односу на 1998, пошто је просечна производња 1999. због бомбардовања била нижа за 25,6 одсто.
"У том тренутку је ниво физичког обима индустријске производње био нижи за пет одсто и у односу на минимум који је забележен у јануару 1994. у јеку хиперинфлације. У односу на јануар 1989. када је формално кренула транзиција, ниво из маја 1999. је био нижи за 81,6 одсто, дакле тек негде 18 одсто производње с почетка транзиције је тада забележено. То је заиста било катастрофично, то је било дно, и од тог тренутка Србија се вратила век уназад", навео је Николић за Танјуг.
Каже да смо, након постизања Дејтонског споразума, почели да се опорављамо, као и да је током лета 1997. продат Телеком и та ушао, за то време и за нас, прилично велики новац. Кренула је индустрија да се оправља, чак и 1998. упркос негативним тенденцијама пред крај године, због лоше атмосфере и заоштравања пред бомбардовање.
"Све што је уследило након тога, и политичке промене и потпуно новои економски концепт и приватизација, на неки начин је био ограничен тим неповољним догађајима који су кулминирали 1999. године", рекао је Николић.
Каже да и сада за рат у Украјини постоје различите процене штете и да су Светска банка и ММФ дале процену да директна штета износи више од 400 милијарди долара.
Аналитичар Бојан Станић, из Сектора за стратешке анализе Привредне коморе Србије, каже да прво треба имати у виду да је под утицајем санкција од 1992. до 1995. године привреда Србије већ значајно била успорена, па и умртвљена.
"Многе компаније су морале да оптуштају раднике, изгубиле су и велико унутрашње тржиште бивше Југославије, а свакако и међународно. Онда је дошло до опоравка 1996, 1997. и 1998. године, када су биле релативно високе стопе раста, у просеку око пет процената. И када се десило бомбардовање, имали смо нагли пад привредне активности, мерен стопом БДП-а која је била минус 18 одсто, Али, опет и та стопа је била условно речено нижа, био је мањи пад него што је било, на пример, 1992. и 1993. године", рекао је Станић Танјугу.
Каже да је српска привреда већ значано тада изгубила свој потенцијал, као и да је током бомбардовања, пре свега, на мети била инфраструктура и одређени индустријски комплекси, од којих многи већ нису ни радили својим капацитетом из, на пример, 1989. године.
"Ипак, директна последица бомбардовања је била та што је Србија, на пример, остала одсечена од својих природних, пољопривредних, индустријских и других ресурса на територији КиМ. Затим, што је почела да се смањује и сарадња, пре свега политичка, између Беоргада и Подгорице, што је на крају довело и до независности Црне Горе. То је имало дубоке последице, које се на неки начин осећају и данас", рекао је Станић.
Напомиње да је свакако бомбардовању претходио велики удар на привреду почетком 90-тих година, што је, како је рекао, "зацементирало лошу деценију за привреду Србије".
Саговорник Танјуга је рекао да је веома тешко прецизно проценити колико је износила штета НАТО бомбардовања, како из економских разлога, тако и политичких.
"Била је процена око 100 милијарди долара, а онда су то после одређени аналитичари спуштали на 60 милијарди, али у сваком случају штета је била огромна ако се узме у обзир и трајно изгубљени потенцијал", навео је он.
Напомиње да су деведесете године, са друге стране, биле значајне за светску привреду, пошто је то био период брзог раста, а посебно оних делова који су били ван Запада, као што је источна Европа, која је била у транзицији.
"Током деведесетих година, само простор бивше Југославије, (изузимајући Словенију) и простор бившег С С СР у Европи, били су у дубокој рецесији, па можемо рећи и у депресији, пошто је Србија свакако била у депресији током 1992. и 1993. године. Дакле, имамо један изгубљени потенцијал, који је тешко данас надокнадити", рекао је Станић.
Додаје да су тада многољудне земље, као што су Кина, Индија, Индонезија и друге, ступиле на међународно тржиште и уграбиле тај део тржишта и показале на њему своју конкурентност.
Каже да Србија и сада покушава да стигне тај заостатак.
Грађевинска дирекција Србије је објавила у марту 2006. биланс уништених грађевина током НАТО бомбардовања.
Према тој студији, уништена су 54 објекта путне инфраструктуре, од чега су 44 моста, 18 објекта железничке инфраструктуре од чега 17 мостова и 148 објекта високоградње, где се убрајају стамбени и јавни објекти.
Ова студија није узела у обзир приватне зграде и куће.
Према неким проценама, укупан губитак друштвеног производа је износио 40 одсто.
На конференцији за штампу 3. априла 2001. године, тадашњи председник СРЈ Војислав Коштуница је изјавио да укупна штета износи око 300 милијарди долара.
