Поред тога људи одлазе и из економских разлога у потрази за бољим животом, али за многе је изузетно комплексно и тешко опредељење, да ли остати код куће или отићи у иностранство.
Нема прецизних података о броју колико је људи последњих година отишло, али незванична локална сагледавања у Кањижи, Сенти, Ади и другим срединама потврђују да је из сваке општине отишло по неколико хиљада људи.
Општина Кањижа је управо завршила учешће у пројекту из Транснационалног Дунавског програма YOUIMIG који се бавио унапређењем институционалних капацитета и поспешивањем сарадње у циљу суочавања и поступања у складу са утицајима транснационалних миграција младих. На овом пројекту сарађивало је 19 партнера из осам земаља са циљем да се пружи подршка локалним самоуправама да искористе развојни потенцијал миграција младих, како би се утицало да Дунавски регион буде конкурентнији и управљање у њему буде боље.
На завршетку пројекта активности које су трајале две и по године преточене су у Локалну стратегија за унапређење капацитета управе и услуга везаних за миграције младих у општини Кањижа. Председник кањишке општине Роберт Фејстамер констатује да се дошло до података, анализа и студија које се тичу других земаља, од оних које прихватају наше младе до оних земаља које исто тако губе своје младе, па се са обе стране могло доћи до таквих искустава и информација.
Статистичар Републичког завода за статистику Србије Гордана Јордановски каже да се током пројекта радило на низу доступних података који прате процес миграције младих.
– Евидентно је присуство миграције младих у општини Кањижа, који су у највећем броју заступљени као мигранти који одлазе из земље. Према расположивим подацима у општини Кањижа је 25.343 становника по попису из 2011. године а пројекције предвиђају да ће до 2035. године општина Кањижа имати нешто преко 21.000 становника. Говори се о паду броја становника, негативном природном прираштају, тако да се локална самоуправа мора суочити са овом појавом, а битно је да им се омогуће подаци којим ће пратити ову појаву. У анкети коју смо спровели смо видели да млади који одлазе из општине Кањижа су образовани или су у току њихове студије у иностранству, евидентно је да значајан број младих је већ предузео кораке за одлазак из земље јер нису задовољни својим животом у Кањижи, а на скали од 1 до 10 њихово задовољство је свега 4,4– каже Гордана Јордановски.
- Ми политичари ћемо на основу тих сагледавања имати неки алат, смернице и стратешки документ на основу чега ћемо моћи да предузимамо неке активности, чиме можемо да задржимо омладину која жели да остане овде у нашој земљи, а са друге стране да дајемо прилике и могућности онима који су већ отишли, али размишљају о томе да се врате у нашу земљу. Надам се да ћемо на основу ових међународних искустава наћи одговоре и решења за проблематику јер је тешко доћи до универзалних решења да би се ублажио одлазак младих – сматра Фејстамер.
Због чега млади одлазе покушало се докучити истраживањем којим је у општини Кањижа је обухваћено 615 младих испитаника од 18 до 34 године, од чега 45 посто мушкараца и 55 посто жена, при чему је 56 одсто са завршеном средњом школом и 14 са факултетском дипломом. Мада је 94 посто тих испитаника упитнике испунило на мађарском језику и њих 79 посто има двојно српско-мађарско држављанство, 62 посто умерено оптимистичних су се изјаснили да не желе да се одселе из општине, а 33 посто жели да оде.
Као најзначајније опредељење за останак је емоционалне пророде, да им породица и пријатељи живе овде, међутим од 109 испитаника који се изјаснио да намерава да оде у иносанство њих 89 је већ предузело конкретне кораке за одлазак преко границе.
На основу животне ситуације и старости, међу испитаницима су установљене три групације младих са различитим мотивима за одлазак. Поред већ поменуте групе младих која у Мађарску одлази да се школује на матерњем мађарском језику, другој групи припадају „слободни авантуристи”, типично за људе двадесетих година који хоће да остваре свој „амерички сан”. Ти независни млади људи имају слабије везе са својом домовином, често без остварене каријере, а пошто су им пријатељи врло често у иностранству, они за собом остављају најчешће само родитеље и лако се одлучују да живот наставе негде у белом свету.
Трећу групу чине они старосне доби од 26 до 34 године, који имају свесну мотивацију за емиграцију због планирања породице, не желе да одгајају децу у домовини због социо-економских услова. У овој групи су и старији изнад 36 година, када у великом броју случајева мушке главе породице одлазе и припреме терен у иностранству, па им се потом придружују чланови породице.
Менаyерка пројекта YOUIMIG у општини Кањижа Драгана Лукић Бошњак указује да млади који у Мађарску одлазе због школовања у тој животној доби остварују јако важне везе, често пресудне да се више не врате у завичај.
- Из истраживања су се родиле препоруке које су општини послужиле како може да се утиче на тај процес. Између осталог једна од мера је олакшавање младима приступ тржишту рада. Због тога смо у Омладинском дому направили „коворкинг” простор где млади могу да дођу са својим рачунаром и несметано да раде, уколико немају простор за то. У сарадњи са младима смо организовали предавања која су била повезана различитим аспектима, од покретања сопственог бизниса и запошљавања, па су се на тај начин ширили њихови погледи на свет - каже Драгана Лукић Бошњак.
Мала је вероватноћа за повратак младих људи који су отишли ради школовања у Сегедин, Будимпешту или неки други град у Мађарској, где према речима социолога Ерика Палушека стичу дипломе из земље Европске уније, што им је привлачно и Мађарска им је практично одскочна даска.
Велики број Мађара са подручја кањишке општине уточиште је последњих неколико година нашло у Халдехајму у Немачкој, а Палушек указује да млади људи старости између 20-30 година који су тамо отишли, утисак је да су „мало изгубљени”, практично не знају зашто су отишли, па од њих није добијен јасан одговор у истраживању.
Према речима Јелене Предојевић Деспић истраживача са Института друштвених наука из Београда, миграција се не може нити се треба спречавати, него се мора схватити да су се миграције у последњих неколико деценија веома промениле.
-Не може више само да се говори о одласку на одређене дестинације без могућности повратка, него је сада границе између мобилности и миграције много лабавија, тако да се мора гледати на миграције и покушати успоставити неки политички одговор и кроз стратегије развоја локалних средина – каже Јелена Предојевић Деспић.
Милорад Митровић
