Достава је данас најбрже растући канал продаје хране у ресторанском бизнису и тај тренд ће се, тврде стручњаци, задржати у наредним годинама.
Готово да нема ресторана, пицерије, палачинкарнице и свих оних који се баве припремом хране, а да није на апликације неког од сервиса за доставу. Осим домаћих компанија које се већ година баве доставом хране, летос је у Србију стигла и шпанска „Глово”, која омогућује наручивање и доставу, од хране и намирница, поклона, цвећа па до фармацеутских производа, чак и докумената. Апликација те компаније тренутно је доступна само у Београду, а у плану је проширење и на Нови Сад и Ниш.
Та мултифункционална апликација, која омогућава приступ најбољим ресторанима, супермаркетима, продавницама, апотекама, основана је 2015. године у Барселони, а у плану је и регион југоисточне Европе, па ће у наредном периоду радити на ширењу пословања, како у Европи, тако и у Србији.
Запослени у компанији „Глово” имају на располагању аутомобиле, бицикле, скутере. У зависности од удаљености, временских околности и гужве у саобраћају, запослени у тој компанији користе оно што им је у том тренутку најпрактичније. У Београду има осморо запослених, а укупан број с достављачима и сарадницима је 300.
Апликација „Глово” присутна је у 247 градова и 26 земаља широм света, сарађује с мрежом од више од 36.000 активних курира и испоручи више од 40 милиона поруyбина годишње.
У Србији, а слично је и суседним државама, највећи број достављача су ученици средњих школа и студенти, а до посла на тај начин све више долазе и старија незапослена лица.
Од пре неколико дана и Новосађанима је доступна „Њолф” апликација, фински сервис за доставу, чији курири с плавим торбама доносе поруyбину на кућну адресу. Они градом крстаре на бициклима, скутерима или у аутомобилима, трудећи се да у најкраћем могућем року доставе поруyбину. Они чак нуде и могућност плаћања поруyбине онлајн.
Док су код нас све популарнији сервиси за доставу хране, али и других производа на кућну адресу, води се расправа о томе ко штити достављаче који се виде на бициклима, моторима, електричним тротинетима… с великим плавим, жутим и наранyастим кутијама, које грађани лако добијају преко апликације, и ко брине о њима. Наиме, реч је о момцима и понекој девојци, који развозе храну и друге потрепштине, а који се ангажују преко разних агенција за запошљавање или омладинских сервиса. Законом у Србији није регулисано како курири, односно достављачи, остварују право на здравствено и социјално осигурање, или ко је одговаран у случају повреде на раду, односно када достављају поруyбину.
По оцени председнице АСНС-а Ранке Савић, курири, односно достављачи, немају права као запослени на одређено и неодређено време, што значи да немају право ни на годишњи одмор, регрес, топли оброк, превоз.
– Може се с правом поставити питање како је рад курирских онлајн служби регулисан, као и који се закони примењују на те запослене – сматра Ранка Савић. – Проблем наше државе је што толерише разне видове рада, а да за то нема основа у закону. На крају, то питање се постави так када се деси неки већи проблем.
Достављачи раде само када су потребни сервису за доставу и њихов правни статус, руку на срце, није регулисан ни у западноевропским државама, одакле је феномен такозване уберизације и кренуо. У Министарству рада објашњавању да се ниједан радник курирских служби које функционишу преко апликација није обратио Инспекторату за рад, иако на то има право. Они, објашњавају у том министарству, с обзиром на то да раде за онлајн курирску службу, треба да се обрате Тржишној инспекцији.
Љ. Малешевић
