Управо због тога што је потражња за зантлијама све већа, а процењује се да их тренуто у Србији недостаје 90.000, није ретко да се за те послове пријављују пензионери. Тако су пензионери већ годинама за воланом и у транспорту да би се ублажио проблем недостатка возача, а све чешће обављају и водоинсталатерске, столарске, пекарске, керамичке, молерске, зидарске послове. У последње време је све више седих глава као трговаца у већим малопродајним центрима.
Једноставно, данас је тешко доћи до занатлија које су потребне не само послодавцима већ и грађанима, а пензионерско ангажовање управо на тим пословима неминовно намеће питање: остаје ли Србија без мајстора као и зашто се они који су већ стекли пензију поново радно ангажују?
Економисти тврде да пензионере само нужда тера да раде под старе дане, и као аргумент износе податак да је тренутно просечна пензија у Србији 26.347 динара, што је недовољно за живот. Пошто у Србији има 1.706.637 пензионера, од тога 63,5 одсто старосних, 20,1 одсто породичних и 16,4 инвалидских, и многи од њих су отишли у пензију до 65 година живота, они још увек могу да раде и зараде.
По подацима Фонда ПИО за прошлу годину, а на основу захтева за поновни обрачун пензија након додатног осигурања, око 35.000 пензионера активно ради. Најчешће су, показује додатно осигугарње, радили у обезбеђењу, грађевинарству, едукацији младих и спремању туђих домаћинстава, а има и оних који су покренули сопствени бизнис. Но, процењује се да је број пензионера који сваког месеца редовно примају пензију већи од 35.000 јер многи од њих раде у сивој зони или пак не траже да им се поново обрачунава пензија.
Иначе, рад пензионера у Србији је легитиман, али постоје ограничења када је реч о појединим категоријама. Тако, старосни и превремени старосни пензионери могу се без ограничења поново запослити, обављати самосталну делатност или се радно ангажовати по уговору о делу и ауторском уговору. Породични пензионери пак могу бити радно ангажовани по уговору о делу и по ауторском уговору само уколико месечна зарада не прелази износ најниже основице у осигурању запослениих. Једини који не би смели да раде су инвалидски пензионери, али и они могу обављати повремене послове.
Пошто по закону пензионери нису дужни да након поновног запошљавања обавесте о томе Фонд ПИО, због тога он и нема податке о тачном броју пензионера који у овом тренутку раде и након пензионисања. Фонд ПИО располаже само подацима о броју пензионера који јесу пријавили ново запошљавање и који сматрају да ће им нови прерачун на основу додатног рада повећати пензију.
– Србија је све старија, радници све дуже раде, а стопа незапослености младих је међу највећим у Европи – оценио је за „Дневник” Савић. – Не можемо дозволити да седе главе раде дуже од 65 година, а да млади седе беспослени. Неспорно је да део наших пензионера због малих пензија и данас мора да ради под старе дане, док пензионери у развијеним европским државама треће доба користе за путовање, уживање... Осим тога, наш Закон о раду не брани здравим и виталним пензионерима да раде и после 65. године, односно пензионисања. Чак се то стимулише у просвети, медицини, али би требало на томе радити још више.
У многим европским државама протеклих година присутан је тренд запошљавања пензионера, а неке од њих увеле су чак и стимулације за оне који их ангажују. То је довело до тога да се број запослених пензионера повећава и да они „попуњавају” недостатак радне снаге на тржишту рада у готово свим делатностима и на готово свим позицијама.
Управо све већи број седих глава које из различитих, али увек економских, разлога поново раде, отворио је расправу о томе да ли треба повећати старосну границу за пензионисање, која сада износи 65 година живота. По оцени економисте Љубодрага Савића, старосна граница за пензионисање у Србији и сада је „затегнута” до крајњих граница и не би требало да се подиже.
Љ. Малешевић
