Разлога за то је много – од висине плате до трајања радног дана, па је сасвим сигурно да, чим се појави мало боља понуда, запослени промени радно место.
О томе нерадо причају и радници и послодавци, а свако из свог разлога. Послодавци се углавном жале на то да ме могу одмах да приме раднике, да радије примају по препоруци и ако неко неког зна, да мора протећи пробни рад да би се уверили у то како нови радник ради.
Радници, с друге стране, указују на то да су газде врло често широке руке кад се разговара о пријему, да обећавају више плате него што их на крају месеца исплате, да зараде често касне и да су углавном минималне, да неретко раде дуже од осам сати, што се на плати не види.
Продаваци јесу тражени, али да би се обављао тај посао, уопште није нужно да се поседује та струка. Зато и не чуди што у пекарама, бутицима, радњама раде гимназијалци, или они који имају било коју средњу школу, али и многи с вишим образовањем који су остали без посла па се прихватају оног који могу добити.
Они старији од 50 година углавном ћуте и раде и спремни су да трпе много више него млађи, који се лакше одлучују да промене радно место.
Радим у бутику већ десетак година, имам слободно само недељу, али немам избора, каже једна продавачица.
Ипак, радим, веома често и много дуже од осам сати јер млађе колегинице, посебно трговкиње, одлазе чим им се укаже прилика – а углавном је пресудна зарада јер је радно време слично у свим радњама, прича наша саговорница.
Извесно је да је понуда радне снаге далеко већа него понуда радних места и да су, понекад, газде спремне да плате више ако неко има искуства и квалитете који су потребни.
Тако је, рецимо, кувара, прилично тешко наћи, посебно ако му се нуди зарада од 25.000 динара, што није ретко.
Јавио сам се на оглас у једном од новосадских хотела за радно место кувара, имам вишегодишње искуство у земљи и иностранству и веома сам био изненађен понуђеном платом од 25.000 динара, коју сам, наравно, одбио, каже наш саговорник.
Сигурно је да задовољан радник – и платом и радним временом и односом на који наиђе на новом радном месту – има и много боље резулате рада.
О томе сведочи и то што многима није пресудна зарада већ им је важнија атмосфера у којој се ради и квалитетан однос с колегама. Ипак, тако нешто себи могу да дозволе само они чије су струке веома тражене – пре свега запослени у ИТ сектору, где су плате више од просечних и где неколико хиљада динара не прави велику разлику уколико је атмосфера за рад добра – или пак лоша.
Према његовим речима, иако је то изузетно ниска плата за било који посао, сасвим је сигурно да за кувара с искуством, који свакодневно припрема храну, није одговарајућа.
Мислим да би послодавци, без обзира на то о којем послу да је реч, требало много више да мисле о томе какав им је радник потребан и шта желе да добију ангажујући га. Нажалост, то најчешће није случај, а резултат је брза измена радника, закључује наш саговорник.
Док то не постане правило, неће бити необично да у кафићима, бутицима... раде професори страних језика или историје, графичари... да се радници често мењају, да они који добро савладају посао оду, да дођу нови који тек почињу да уче, па науче, па оду, а истају само старији и они који немају избора.
Д. Млађеновић
