Просек година приликом развода брака за жене је 40, а за мушкарце 44 године, док је просечно трајање разведеног брака прошле године износило 13,4 године. Највећи број разведених бракова – 5.117 чине они са децом, а после развода издржавана деца су у 72 одсто случаја додељена жени.
Брачни другови који су одлучили да се разведу по правилу се много лакше, брже и без великих проблема догоре око старатељства над децом него око поделе имовине. Како већ традиционално у српским породицама мушкарци газдују имовином, жене се тек након развода сусретну са чињеницом да нису газдарице и да све оно што су у браку стекле тек морају да доказују . Често то , ако договора нема, морају да чине на суду, што траје дуго и значи да док чекају коначну одлуку морају да се сналазе за кров над главом.
Према анализама жене на селу су у још горој ситуацији и за њих развод често значи пут на улицу. Јер, подаци показују да је свега 12 одсто жена на селу, власница куће у којима живе, а само њих 16 одсто има имовину над земљом.
Током брачне заједнице, жена и муж стичу заједничку имовину , а законска претпоставка је да су удели супружника у њој једнаки, тачније 50:50 одсто, мада је на суду могуће доказивати и другачије... Код заједничке имовине сматра се да је право својине на одређеној непокретности уписано на оба супружника, чак и онда када је упис у катастар извршен само на једног од њих, под условом да нема одлуке суда или писменог споразума о деоби. То, пак, значи да заједничком имовином управљају и располажу оба брачна друга, али често у пракси то није тако. За власника имовине када дође до развода себе сматра онај који је уписан у катастар иако је реч о заједничкој имовини стеченој током брачне заједнице.
Од 1. јула то више неће бити тако и нико неће моћи себе сматрати јединим власником имовине стечене током брачне заједнице. Наиме, посланици Скупштине Србије у мају су усвојили Закон о поступку уписа у катастар непокретности и водова, према којем ће супружници који у току брака стекну стан, кућу или неки други објекат аутоматски бити уписани у катастар као носиоци права заједничке својине. Захваљујући НАЛЕД-у, Републичком геодетском заводу и Економском кокусу Народне Скупштине, који су предложили амандман на Закон о поступку уписа у катастар непокретности, жене у браку ће најзад постати газдарице на исти начин на који мужеви постају газде. Подаци Републичког геодетског завода показују да је тек сва четврта некретина у Србији у стопостотном власништву жена, а још 11 процената је у мешовитом поседу. Од пре месец дана супружници који стичу заједничку некретнину биће аутоматски, преко јавних бележника, уписани у катастар као носиоци права заједничке својине. С друге стране, уколико се ради о посебној имовини стеченој у току брака, а то значи да је неко од брачних другова добио наследство или новац од неког свог, постоји могућност да се муж и жена добровољно сагласе да само један партнер буде уписан у катастар као власник, али о томе јавни бележник мора да обавести Републички геодетски завод.
Према објашњењу Јелене Бојовић, директорке за регулаторну реформу у НАЛЕД-у, нови пропис о катастру сада на дугачији начин брине о имовинским правима супруга и обезбеђује јој да на лакши и бржи начин дође до свог дела заједнички стечене имовине.
„Имовина стечена у браку и до сада по закону била је третирана као заједничка, али у пракси се често дешавало да се као власник упише само мушкарац, па су жене у случају развода морале да пролазе кроз дуготрајне парнице да би доказале свој удео у власништву. Све то је непотребно трошило време и средства свих учесника у поступку, па и суда“, објаснила је Јелена Бојовић.
Важна новина овог законског прописа је и укључивање јавних нотара у цео поступак, јер од 1.јула њихов задатак је да по службеној дужности обрате пажњу да супружници који у току брака стекну некретине буду уписани у катастар као носиоци права заједничке својине. На тај начин ће бити повезани и породични и катастарски закон, јер ће се сада нотар старати да и муж и жена буду уписани као власници заједничке имовине, па на тај начин нико самостално неће моћи да са њом располаже или одлучује да ли ће је делити у случају развода или не.
Другим речима, нити може супруг нити супруга без сагласности друге стране да самостално одлучи да прода имовину која је стечена у браку. Правници тврде да чак и уколико се то догоди, закључени уговор о продаји некретнине аутоматски се поништава и купац остаје без ње. Како купац не би остао без имовине коју купује од продавца обавезно треба да затражи сагласност односно изјаву брачног друга да у будућности неће потраживати некретину која се продаје, а која је заједничка брачна имовина. Ту потврду је такође неопходно оверити код нотара, како би она била пуноважна.
Тек после деобе заједничке имовине сваки брачни партнер може да својим уделом слободно располаже, будући да то онда представља његову посебно имовину која више није у режиму заједничке.
Љубинка Малешевић
