Упоредо с тим променама мењало се и много тога када је положај радника у питању: права запослених су, у најмању руку другачија него пре три деценије, а промена има и кад је реч о синдикалном удруживању. Број чланова синдиката драстично је мањи, а променила се и улога синдиката у односу на крај прошлог века.
По речима председника Савеза самосталних синдиката Војводине Горана Милића, до деведесетих година прошлог века практично су сви запослени били чланови синдиката, то се практично подразумевало, али је сада много другачије.
" Крајем прошлог века ШС Србије имао је око 1.400.000 чланова – каже Милић. – Како је привреда Србија пролазила кроз различите промене – од санкција, транзиције, приватизације... смањивао се и број чланова синдиката, те је бројка драстично опала и сада имамо око 400.000 чланова."
Колико је то драстично смањење, објашњава Милић, показује и то што у Војводини чланску карту ШСВ-а сада има око 110.000 запослених, а пре 25 година само у Новом Саду их је било око 25.000 више.
" Тада је у Новом Саду било 135.000 запослених који су били чланови нашег синдиката, а сада се њихов број креће око 30.000. Слично је и у осталим градовима у Војводини па је тако чланску карту нашег синдиката у Сомбору некад имало око 33.000 радника, а сада их је око 5.000, у Суботици је сада око 14.000 чланова, што је далеко мање него пре готово три деценије када их је било око 55.000. У Сремској Митровици је број наших чланова с око 18.000 опао на око 4.000, а у Зрењанину, уместо некадашњих око 40.000 запослених, чланску карту ШСВ-а има њих око 5.000. Мање чланова синдиката има и у Кикинди и Бачкој Паланци, где је њихов број с око 17.000 опао на око 5.500", каже Милић.
За опадање броја чланова синдиката и интереса радника да буду део синдикалне организације, има много разлога, указује Милић, међу којима је и далеко мањи број запослених него раније.
Три репрезентативна синдиката
Приступање синдикатима данас се значајно разликује од оног од пре три деценије јер се у време СФРЈ чланство у синдикату подразумевало одмах по запослењу. Такође, у то време је постојао само један синдикат, а сада је ситуација промењена пошто постоје три репрезентативна синдиката, а уз ШШ, то су и „Независност” и АСНС, а има их још много. Слободно би се могло рећи да синдикалних организација има све више, а радника који су спремни да буду чланови сидниката све мање.
"Много фабрика је затворено, многа предузећа су у стечају, а поједини послодавци не дозвољавају синдикално орагнизовање запослених и приликом пријема раднике условљавају да не буду чланови синдиката. Ипак, у ШСВ-у смо оптимисти, а за то имамо и разлог јер се број наших чланова стално повећава и сваког месеца у Војводини имамо нове чланове",наводи Милић.
Променила се и улога синдиката у односу на период пре три деценије. Тада радници нису бринули за сигурност радног места и радничка права нису била угрожена, док је данас заштита радничких права и борба за побољшање положаја запослених у фокусу рада представника синдиката. Положај радника је, указује Милић, све лошији и велики број запослених страхује да ли ће и сутра радити. Ипак, истиче наш саговорник, организовање радника у синдикате је потребно и у корист је запослених јер се јача и положај синдиката, а тиме је и борба за радничка права квалитетнија.
" Изузетно је важно да се промени свест и да запослени схвате да је организовање у синдикате добро за њих јер се за њихов бољи положај неће борити нико други до њих самих и да је, што је чланова синдиката више, већа и могућност да се направе позитивни помаци у сфери радничких права. Такође, за бољи положај радника важно је и да се поштују закони и прописи у области радничких права, да се онемогући израбљивање радника и да запослени не страхују од губитка радног места", каже Милић.
Д. Млађеновић
