Иако је тачне бројеве о производње тешко открити, с обзиром на тајанственост која окружује “кухињске дијаманте”, процењује се да Аустралија годишње производи 14 до 18 тона црних тартуфа годишње.
На овом далеком континенту има 300 фирми за гајење тартуфа, извози у 31 земљу у свету, али не и у Европу, јер нема довољне количине и за европско тржиште. Највећи произвођачи тартуфа у Европи су Шпанија, Италија и Француска, али нема података о тачним количинама. Само се процењује да Шпанија производи 60 тона, Италија 30, а Француска нешто више од Аустралије.
Већину тражње стварају најбољи светски ресторани, па цена достиже и 1.300 долара за килограм. Управо због високе цене, која се ипак сваке године мења, узгајање ове гљиве се већ неко време сматра потенцијално врло уносним послом.
Србија има веома добре услове како за узгајање ових гљива тако и за убирање онога што у природи већ постоји, али од организованије производње и извоза нема скоро ништа. Наиме, стручњаци су тврдили да тартуфа има на 250 локација у Србији, али је организован посао око њиховог сакупљања или пак производње је реткост.
Прошле године је у Специјалном резервату природе “ Засавица” недалеко од Сремске Митровице откривена досад непозната врста тартуфа на овим просторима. У протекле три године на подручју овог специјалног резервата природе пронађено је пет врста тартуфа, а најскупљи – бели тартуф откривен је у приобаљу шума јасена и храста баре Засавица. Бели тартуф налази се на листи угрожених врста у западним европским земљама, а цена му је знатно већа од црног.
Од прошле године прикупљених количина црних и белих тартуфа, чије је сакупљање на подручју националних паркова природе забрањено, у “Засавици” припремају разне специјалитете. Како је за “Дневник” објаснио Слободан Симић, управник овог резервата, оно што је прикупљено прошле године користи се за личне потребе и за госте којима је природа на срцу.
- Од прикупљених тартуфа правимо ракију, јер је довољно једна-две ове драгоцене и ароматичне гљиве, да жестоко пиће добије шмек. Ракију , дакако, не продајемо већ је износимо пред посебне госте. Такође, нудимо и гулаш од мангулице са тартуфама. Порција гулаша без ове гљиве је 700, а са њом 1.000 динара – каже Симић.
По речима нашег саговорника ове године, због обилних киша, нису пронађене нове количине црног тартуфа, а да ли ће нешто бити од белог знаће се наредних месеци.
- Пролећне кише утицале су да црног тартуфа нема, а бели се вади тек наредног месеца. Када смо прошле године саопштили да смо пронашли нову врсту веома скупоценог тартуфа, било је покушаја “илегалаца” односно трагача за њим да роваре и у специјалном резервату природе. Сада таквих покушаја нема, јер имамо добро организовану чуварску службу и знамо како да се носимо за “незваним” гостима – рекао је Симић.
По оцени Јелене Милошевић, председнице Гљиварског друштво “Лисичарка” Сремска Митровица , прича о тартуфама у Србији је “табу” тема, иако је неспорно да се овде они могу пронаћи и да би требало учинити све како би се што више сакупљали и постали извозни бренд.
- Код нас не постоје регистроване фарме за тартуфе, јер они не могу да се узгајају. Оне расту у храстовим шумама , а у Србији их је највише на Фрушкој гори. Цела Фрушка гора је заправо терен на којем се могу пронаћи тартуфи. Регистровних трагача за тартуфама има мало и они су се обавезали да ће ове године пронаћи стотинак кила и на то су платили порез држави и добили дозволу. Остали “трагачи” раде на црно односно илегално , користе кучиће да их пронађу, а колико тачно налазе и сакупе то нико не зна – објашњава Јелена Милошевић.
По њеном мишљењу сакупљање тартуфа никако не може бити основни посао, али зато може бити додатни, због тога што је време њиховог сакупљања ограничено на неколико месеци.
- Црни тартуфи се сакупљају од јула до половине августа, а бели од септембра до октобра. Поред кратког времена сакупљања, велики проблем представљају и таксе које регистровани тартуфари морају да плате, јер се често догађа да су оне знатно веће од вредности тартуфа коју тартуфари могу добити. Јер, велика фама влада да су цене тартуфа велике, а пракса покаже да су мање чак и од таксе која се мора платити. Тако се често црни тартуфи продају и од 30 до 120 евра… – каже Јелена Милошевић.
Оно што је неспорно, наглашава наша саговорница, јесте да се у Србији мора повести озбиљна, стручна и научна прича о потенцијалима наше државе у погледу тартуфа.
Иначе, Уредбом о стављању под контролу коришћења и промета дивљих флора и фауна, код нас су обухваћене три врсте тартуфа. Дозволу за сакупљање и стављање у промет заштићених врста издаје Министарство заштите животне средине, по прибављеном мишљењу Завода за заштиту природе Србије. За издавање дозвола Министарство спроводи јавни кокурс који се објављује најкасније до 1. марта за текућу годину, и садржи врсте и колличине које се могу сакупити у текућој години. Завод за заштиту природе Србије крајем године доставља Министарству контигенте који су на располагању за сакупљање у наредној години и који се заједно са ценовником заштићених врста објављују на интрнет страници Министарства, као и у “Службеном гласнику РС”.
Љубинка Малешевић
