Могу ли се повратници из иностранства усмерити на пољопривреду?

По избијању пандемије КОВИД - 19 на стотине хиљада наших грађана на привременом раду у иностранству вратило се у земљу, од којих се један део печалбара вероватно неће више ни одлазити назад.
Voćnjak, kruške Foto: Dnevnik.rs/B. Lučić
Фото: Dnevnik.rs

Покретање сопственог бизниса зато се намеће као најбоље решење, а пољопривреда се у  таквим размишљањима јавља као добар избор, јер уз сопствени новац који мање, више имају повратници,  држава из године у годину новчано помаже снажење породичних пољопривредних газдинстава.

Могућности за егзистенцију у пољопривреди су велике само за то треба идеја, јер ова грана привреде није само сетва кукуруза и пшенице, узгој свиња, мужа крава, већ и повртарство, подизање воћњака и винограда, производња лековитог биља , пчеластво, цвећарство, етно или бањски туризам…

Производња, рецимо,  поврћа у нашој земљи не разликује се ни у чему  од оне у  региону, али ни у Европе и свету. У регистру пољопривредног биља  је 41 врста поврћа, а већи економски и привредни значај  има око 30 врста, па ето прилике и могућности  да се изабере нови посао...

Гајење поврћа, каже др Жарко Илин, професор са Пољопривредног факултета у Новом Саду, може да буде профитабилан породични посао, али озбиљан и дуготрајан.

– Смисао је, уколико се повратници определе за повртарство да га гаје током целе године свежег, пратећи смену усева применом нових технологија гајења  Да би се постигао солидан  извор зараде  четворочланој породици, носилац пољопривредног газдинтава треба да има минимум три до пет хектара земље прве или друге класе са доступним извором воде ради наводњвања. Такође, потенцијални повртар треба да поседује и механизацију. Уколико се пак определи за производњу у заштићеном простору за пристојан живот четворочланој породици треба 3.000 до 5.000 квадратних метара пластеника и најмање  хектар –два земље за интезину производњу на отвореном простору – сматра професор Илин.

Према његовим речима, бављење портарством изискује и озбиљне инвестиције,  јер је за већину потребно обезбедити чување, краткорочно или дугорочно, за чега су потребне хладњаче и опрема…

–Већина инвестиција  је подржана у различитим процентима  од стране Министарства пољопривреде и Покрајинског секретаријата за пољопривреду АПВ. С друге стране доступан је  и новац из ИПАРД-а . Истовремено новац за механизацију и опрему за прераду, пластенике тунелског типа , блок тип пластенике и стакленике  може се обезбедити и задругаством, тако купљена имовина заједнички  користи – нагласио је  проф. др Илин.

Извор прихода може се наћи и у подизању воћњака, али у покретању тог посла не треба радити ништа на своју руку, већ за одабир врсте воћа и сорти питати за мишљење стручњаке у воћарству.

–Има резона да повратници зараду нађу у пољопривреди и воћарству као делу ове привредне гране  – каже проф. др Зоран Кесеровић са новосадског Пољопривредног факултета. – Многи наши грађани на раду у иностранству подигли су радећи у западним земаљма савремене плантаже воћа и у тим подухватима нису радили ништа самостално већ савете тражили и добијали од стручнака. Не успева све воће пођеднако добро на целом подручју наше земље. У равници се не саде малине, боровница и купина, али успевају у брдско –планинским подручјима, на већим надморским висинама треба садити и кајсије, док у низији успевају јабуке, крушке, дуње, трешње, вишње, орах , а све више је и плантажа лешника ,што је било све до пре десетак година незамисливо за Панонску низију.

По речима проф.др Кесеровића врста воћа одређује и колико ће воћњак бити површине да би четворочлана породица имала солидан извор прихода.

–За воћњак јубука и крушака треба између четири и пет хектара земље, за дуње пет до шест хектара, за трешње је довољно два и по хектара, а за орахе и лешнике десет. Док се не постигне пун род, у низији се могу на пример садити јагоде и тако обезбдити приход  - истиче проф. др Кесеровић..

Он уједно предочава да и за подизање воћњака треба имати своје парче земље и уколико се  желе постићи добри приноси, морају се примењивати агротехничке мере, али имати и механизацију и обавезно противградну зашиту.

И сточарство као најважнија града пољопривреде може да буде кора хлеба, али је , каже др Ратко Лазаревић, потребно знање фармера, а уколико га не поседује ту су да помогну стручне саветодавне службе. И у сточарству је потребно сопствено земљиште, али није обавезно, јер могућност може бити узимање земље у аредну ради производње кабасте хране.

– Узгој стоке се не исплати уколико се храна купује -истиче др Лазаревић. – Може се бавити свињарством, говедрством, овчарсвом , живинарством, хранити козе, магарце ….али сваког фармера држава мора да субвенционише по грлу стоке, што наши фармери  добијају, додуше не у оним износима , као у западним земљама, али се може добити сума бесповратног новца у зависности од инвестиционог улагања, па је и сточарство једна од могућности у пољопривреди,  да се дође до посла и прихода –навео је др Ратко Лазаревић.

Зорка Делић

EUR/RSD 117.5929
Најновије вести