Резачи винове лозе гастарбајтери у сопственој држави

Сезона резидбе винове лозе последњих година у карловачким виноградима све раније почиње.
д
Фото: Приватна архива

Резачи се могу видети још у децембру, ако није превише хладно јер када температура превали пети подељак на Целзијусовој скали испод нуле, а тада се лоза ломи, не вреди ићи у виноград, па готово све до априла. Рано у винограде залазе углавном „велики“ виноградари, односно они који имају веће површине под лозом, па да би успели све да орежу на време, крећу раније. А није без значаја ни чињеница да радне снаге увека мањка у винограду, посебно када је резидба у питању пошто тај посао мора обављати обучен резач, каквих нема у изобиљу.                     

У једном од винограда на Черату наиђох на групу резача за које се по нагласку одмах дало закључити да нису овдашњи. Реч је о људима зреле животне доби из околине Крушевца, који на привремени рад у Војводину долазе годинама, неки и деценијама, попут педесетдеветогодишњег Александра Поповића из села Лаћислед, који је главни међу њима четворицом.

На питање да ли је тешко, без задршке одговарају одрично, јер знају „шта  треба“.

– Један чокот резеш, а у други гледаш – објашњава на духовит начин Александар Поповић суштину посла којим се бави. – За резача је важно да познаје систем резидбе и да зна када реже, шта ће да остави да рађа ове године, али и шта ће носити род наредне. Није битно само скратити лозу, него формирати род за текућу и године које следе. Важно је и орезати што чистије да младице не избијају много да се не би после исто тако много морало плевити када на ред дођу такозване зелене операције. Што се сада чистије ореже, мање после треба радне снаге, која је и иначе у дефициту.

Фото: Приватна архива

Знање су, кажу, стекли учећи од својих старих и кроз праксу. Сваки од њих сада може између 800 и 1.000 чокота на дан да ореже. И за то су добро плаћени. У Карловцима добијају по  4.000 динара на дан, док је у њиховом крају надница нешто нижа - 3.500. Уз то добију и вечеру. Раде од 7 до 17 сати. За стан се док су у Карловцима сами сналазе.

Александар је у Карловце почео да долази у резидбу давних дана, када је остао без посла, тачније, брзо се исправља, када  је напустио крушевачки „14. октобар“ због мале плате. Од тада су му резидба и други послови у виноградима и воћњацима, што својим што туђим, главно занимање. Тврди да од тога може да се живи, и додаје да он од 365 дана у години, ради 400.        

– Овамо долазимо у сезонску резидбу, мада има доста винограда и код нас у Жупи, али не колико овде – вели Александар. – У Карловцима искористимо први талас резидбе, па по заврштеку посла овде, враћамо се и радимо то исто у нашем крају јер тамо касније почиње сезона. Углавном поведем тројицу - четворицу резача, колико могу да их повезем аутомобилом. Колико остајемо зависи од времена. Једном се десило да смо 40 дана провели у Карловцима и при том радили сваки дан. И по киши. Имамо кабанице и киша и снег нам не сметају за рад, осим температуре испод нуле. Крајњи рок за завршетак резидбе је почетак априла. Битно је да не крене вегетација много због везивања. У принципу све то зависи од тога каква је година.

Нема газде у Карловцима код ког није резао. Осетила је његову руку лоза у Кишовим, Мрђаниновим, Дулкиним, Велесиновићевим, Курјаковим, Голићевим виноградима. Не може ни да се сети свих имена. Не дешава се да сваке године режу код истих виноградара, али тврди да је потражња за њиховим услугама  велика.

– Карловчани траже да и преко лета дођемо у надницу, али то се нама не исплати. Осим воћњака у мом власништву, прихватио сам се одржавања  винограда у Жупи, који припада манастиру Студеница. Имам понуда толико да не могу да нађем резача који би ми помогао да одрадимо посао. Принуђен сам да правим распоред кад и код кога ћу да радим. Ко не може да то прихвати, мора неког другог да ангажује – прича овај човек.     Сећа се да је у време кад је почео да долази у Карловце у надницу, земља била јефтина и да су то Карловчани добро искористили и садили винограде. Искористили су и подстицаје од државе, што, како каже није случај у његовом завичају. У жупском крају, по његовм речима, нема толико винарија као у Карловцима. „Рубин“ им откупљује грожђе и то по ниској цени.

– Џаба га даш, а други на њему зарађује. – Млади неће да раде, а ми изнад 50, због година не можемо да добијемо подстицаје – вајка се Александар Поповић, који вероватно сада већ орезује лозу у неком од винограда у завичају.

Зорица Милосављевић

EUR/RSD 117.1776
Најновије вести