Не зато што би се бавио „истраживачким новинарством“, сербез му то и није фах, већ, као што се добро зна, у сваком селу највише о свему на овом дуњалуку зна – ко други, ако не брица. Смеје се Петар упоредби с радозналим новинарским светом, али не крије да се маказа, машинице и тек по каткад „солинген“ бритве ухватио пре свега због љубави према том занату, изученом у школи, а не самоуко на главама и брадама комшија.
– Од кад знам за себе, била ми је жеља да се берберајем и мушким фризерајем бавим, али како су у моду ушли жилети и после њих једнократни бријачи, ретко се ко одлучи и за бријање – резултат је модернизације данашњег света – сведочи Петар, помало сетно објашњавајући да му наследника Ноу, трогодишњег малишана, више интересују друге ствари него очев посао. – Изгурао сам у намери да се бавим оним што волим, у селу ме знају, али некако се наместило да се ван Бездана за мене зна пре свега по породичном послу од којег не да нисам бежао, већ ми је можда и већа преокупација.
Елем, ходећи трудбеничким трагом својих родитеља Иштвана и Јулије, Петар је један од најомиљенијих Безданаца код посебне феле људи, гурмана, јер је та породица гласовита пре свега по производњи паприке. Била алева, дакле слатка, или она која жари непца, љута, зачинска, с „потписом“ те фамилије високо се котира у крају где се много држи до паприкаша, били они рибљи, ловачки, јунећи, петловски... али и кулена, кобасица, речју – свих гурманлука који захтевају зачинску паприку у себи. Па тако до ручка Петар шиша и брије, а остатак дана и будних ноћи плеви засаде паприке, бере, суши и на фино меље на каменом точку, јер ниједан од послова не сме код њега да је закинут.
– И кад у пластеницима и на пољу има посла преко главе, фризерска радња не сме да је затворена, што се може постићи захваљујући супрузи Леони, али и родитељима, сестри, шогору, пријатељима... – прича Балић док нам показује своја четири пластеника од по 500 квадрата у којима и крајем новембра дозрева чувена „хоргошка шестица“, зачинска паприка која међу љубитељима паприкаша слови за гурмански „свети грал“.
– Засади на отвореном, нека два јутра, обрани су последњи пут у сезони почетком новембра, али захваљујући пластеницима, добијамо четири брања више, два пре и два после краја вегетације на отвореном, па у властитој производњи прикупимо око осам тона сирове паприке годишње – стручно ће Петар, један од већих, мада не и највећи произвођач зачинске паприке у Бездану, објашњавајући да се на крају производног ланца од тог брда карминцрвене паприке добије тек неких 15 одсто млевене.
Да би се до млевења на традиционални начин, на каменом точку дошло, прво се паприка придошла из пластеника и с њива класира, чисти и пере па иде у сушару. А у њу, новосазидану, могу стати чак три тоне само у једној тури, па у њеном полумраку чаробно, здрављем миришу, чини се, безбројни yакови и пластичне перфориране гајбице пуне црвеног љутог и слатког плода. Каже Петар да је пре, у време младости његових родитеља, припрема за сушење била далеко тежа јер се свака паприка, тачније, њена петељка, иглом низала на конац или тањи канап, народски речено дрот, али од кад су у моду ушли пластични yакови који се користе за кромпир, лук и остало поврће, и њима, паприкарима, олакшан је посао.
– Доста се губи на сушењу јер у сушари паприка стоји неке две недеље на температури од 45-50 степени, коју обезбеђујем захваљујући топлој води из система на који и породичну кућу загревамо, као и италијанским фин-кулерима. Још док се одбаци петељка, евентуално лошији плод... не остане превише, па често и од другара из Бездана пре сушења купимо додатно по тону-две свеже паприке јер се не можемо бранити од муштерија – вели Петар, чију породичну паприкарску мануфактуру опседају купци не само из Сомбора и околине већ и из Мађарске и Хрватске.
Истина, нађе алева и љута „Балић“ паприка свој пут и у даља иностранства, преко океана чак, јер је у својим печалбарским коферима понесе сав онај, пореклом овдашњи, свет који цени првокласну безданску зачинску паприку. Тако закрчка и замирише паприкаш с безданским шмеком и у Минхену, Бечу, Риму или још даљем Торонту, Аделаиду и Сиднеју, у којима се наши печалбари, осим божанственим зачином, могу похвалити и новом фризуром „а ла Балић“.
Милић Миљеновић
