Примена дронова и у свакодневном животу је све већа, па су беспилотни квадрикоптери постали и својеврсно средство политичке пропаганде (сетити се фудбалске утакмице Србија-Албанија), али оно што јавност мање зна је чињеница да је скоро 80 одсто светске производње дронова усмерено у једну једину привредну грану- пољопривреду.
Дронови, у чијој су производњи, па самим тим и практичној употреби, тренутно Кинези скоро па неприкосновени користе се за надзор и анализу усева, а утакмица у овом економском сектору протиче у надметању светских хај-тек дивова око примата на тржишту које се процењује на неколико милијарди долара. И таман кад помислите да се то, у суштини, нешто и не дотиче Србије која генерално каска за развијеним светом по питању нових технологија, буде 85. Међународни пољопривредни сајам и на њему, мало скрајнути, али ипак одмах до Хале 1непретенциозан штанд фирме „Девана аеро“ на којем је српски сељак, али и какав амбициозни пољо-индустријалац могао да види то чудо од нове пољопривредне алатке, дрон.
Цела екипа фирме која је представила летелицу величине омањег аутомобила са великим канистерима на врху, говори српски али не због тога што их је нека страна компанија унајмила да технолошким бљештавилом развијеног света опсени српског сељака, већ из једноставног разлога што се ради о овдашњој компанији, нашим људима, што ће рећи о српској памети и српских руку делу. Једино му је (дрону) име, „Робин“ страно, али и то може човек да разуме, јер би се фармер у, шта ја знам, Алабами, тешко одлучио за индустријски дрон под робном марком „Јован“ или „Светозар“. А да има разлога да српски дрон пронађе свој пут и до те невиђбог америчке савезне државе, има.
Директор, испоставља се београдске, „Деване аеро“ Андрија Екмеyић ( после сазнајемо по образовању али и пребогатом ускуству ваздухопловни инжењер) радозналцима појашњава техничке појединости дрона из којих је белодано да се ради о машини опремљеној вештачком интелигенцијом која не само да може да парира тренутно најбољем индустријском летећем сокоћалу ове врсте, оном кинеског „ЂИ“, већ га у неким перформансама и надмашује. Маса корисног терета коју може да носи креће се од 50 до 70 килограма, па је више него способан да преузме улогу летеће прскалице и третира хербицидима пољопривредне усеве и то брзином о којој несрећни трактористи могу само да сањају. Чињенично гледано, „Робинова“ крстарећа брзина је 70 километара на сат, али сељаку далеко више може да значи податак да за 15 минута аутномног лета ( колико и траје један комплет замењивих батерија) српски дрон може да испрска хемијским заштитним средствима биљке на површини од преко два и по хектара. При томе , замена пунивих батерија траје тек минут-два. Наравно, „Робин“ и његово вештачки паметно софтверско срце служи и за првобитне дроновске намене у пољопривреди, надзор и анализу стања усева и самог земљишта, пошто у подвезу може по потреби да носи цео сет хај-тек камера, почев од високорезолутних „Флир“ камера намењених за војне потребе, преко камера са вегетацијским филтерима до оних термалних. Све у свему, тренутно најбољи пољопривредни дрон у свету, који би, према неким проценама, након уласка у серијску производњу требао да кошта између 15.000 и 20.000 евра, што је можда за лаика велика цифра, али и „мали“ паор зна колико кошта мањи трактор и добра прскалица или атомизер. Да, да се не заборави, не само што овакав уређај, за разлику од трактора, гажењем не оштећује нпр. усеве пшенице, већ је и уштеда у хербицидима преко 90 одсто, а колико то може да значи човеку-сељаку говори податак да само једно прскање хербицидом једног хектара соје може да кошта преко 10.000 динара.
И ово би било доста, да нам у гунгули и гужви пољопривредног сајма Екмеyић није споменуо да је „Девана аеро“ заправо заједнички пројекат српских, тачније беградских фирми „Конелек“ и „Девана Технолоyиз“. Залудан какав само новинар уме да буде и потписник ових редова посветио се он лајн истраживању и прича би заправо тек ту могла да почне, уместо да се завршава. Испоставља се да је сам Андрија као ваздухопловни инжењер годинама уназад имао успешну каријеру у „Ербасу“, да би повратком у земљу од првобитно занатске радње „Конелек“ направио највећег српског произвођача делова, тачније алата за одржавање авиона на земљи (тзв. земаљска опрема) за „Ербас“-ове летелице од модела А 300 до А 380. Укупно 650 производа намењених европском ваздухопловном гиганту, а њихове ЦНЦ програме користе и произвођачи опреме за „Боинг“. Зашто нисте чули за њих ? Па... српска фирма може да буде само у другом реду добављача за овакве гиганте, али заједнички рад са једном од најбрже растућих софтверских српских фирми, „Девана Технолоyиз“ у потпуности реалношћу боји званичну регистрацију фирме у делу „делатност“. Производња ваздухоплова и свемирских летелица.
М.Миљеновић
