Војислав Стојичић хапшен је више пута. Наиме, он је децембра 2010. године хапшен после обијања виле „Милица”, а осумњичен је тада да је са својом „екипом” опљачкао најмање 70 кућа и станова на Сењаку и Дедињу у Београду.
У време акције „Морава”, новембра 2009. године, пронађен је у стану једног дилера, који је заправо био мета полиције.
Због провала провео је иза решетака годину и по, хапшен је и због недозвољеног држања оружја, а за њим је била расписана и потерница суда због шверца наркотика.
Иначе, његов отац, полицијски генерал Радован Стојичић Баџа, убијен је априла 1997. године у ресторану „Мама миа”. У то време је био заменик министра српске полиције, а кобне вечери је са сином Војиславом и још једним мушкарцем, седео у мањој сали ресторана. У једном тренутку је ушао човек с капом преко лица. Испалио је више хитаца у Баyу, а потом је побегао у непознатом правцу. Тај злочин до данас није расветљен.
Када је реч о деци политичких моћника, споменућемо и Дарка Лилића, сина некадашњег председника СРЈ Зорана Лилића, који је 2002. године привођен због инцидента у ресторану „Лидо”, где је с друштвом разбијао чаше, а затим се супротставио полицајцима. Он је осуђен на шест месеци, условно на две године, због тога што је ометао полицајце у вршењу службене дужности.
Име Дарка Лилић доводило се у везу с пуцњавом у ноћи између 5. и 6. марта 2003. године испред београдског кафића „Мајдан”. Те ноћи, по писању медија, у правцу „Мајдана” пуцано је из „мерцедеса” у покрету из „калашњикова”. Лилић је на суђењу потврдио да је био у том аутомобилу, али је изјавио да ништа није видео јер је спавао на задњем седишту, пошто је, наводно, претходно попио превише алкохола, пренели су тада београдски медији.
Лилић јуниор је почетком јуна прошле године правоснажно ослобођен оптужбе за покушај изнуде.
Најпознатији српски „татин син” свакако је Марко Милошевић, син бившег југословенског председника Слободана Милошевића, који се доводи у везу са шверцом цигарета, кафе, алкохола и горива. Име Марка Милошевића појавило се и у полицијској акцији „Мрежа”, вођеној против организованих група шверцера цигарета. Против њега и његове мајке Мирјане Марковић Тужилаштво за организовани криминал и даље води преткривични поступак. Њему је суђено у одсуству и за злостављање активисте „Отпора” у Пожаревцу, међутим, поступак је застарео 2012. године.
Марко Милошевић је Србију напустио 6. октобра 2000. године и од тада је у Русији, где је добио и азил.
У ту „плејаду” спада и Звездан Славнић, син прослављеног српског кошаркаша Зорана Моке Славнића. Он је средином јуна прошле године ухапшен у Немачкој као члан злогласне банде „Пинк Пантери”.
Звездан Славнић је стари знанац не само српске полиције већ и полиција више европских земаља. Пре четири године је изашао с робије из КПЗ-а Сремска Митровица, где је провео готово три године због нелегалне трговине наркотицима. Ухаваћен је да препродаје више од 150 грама хероина.
Психолози се слажу да се слава родитеља рефлектује и на њихову децу. Живот под „стакленим звоном” може нарушити систем вредновања, али и изазвати жељу да се успех родитеља достигне или премаши. Уколико дете у себи препозна квалитете, усмериће се у добром правцу, међутим, уколико не препозна ништа, најчешће се окреће новцу.
Психолози сматрају да је у таквим случајевима углавном реч о кризи идентитета јер отпор који тада расте у деци, испољава се у друштву. Та деца крену погрешним путем зато што су обасипана материјалним стварима, али су остала емотивно празна и неиспуњена, сматрају стручњаци.
Ухапшен је 22. октобра 2008. због сумње да је као припадник такозване београдско-крушевачке групе трговао дрогом. С њим се тада иза решетака нашло још 18 припадника те екипе, којој се на терет стављало да је од јула 2007. до 20. октобра 2008. у Београду набавила 7,3 килограма хероина, 400 грама кокаина и 200 грама марихуане, и све то продала у Крушевцу.
Трговина наркотицима није једини Славнићев грех. У марту 1998, као двадесетогодишњак, у београдском клубу „Четири собе” на Дорћолу пуцао је у Оливера Јовановића. Наводно, повод је била свађа око тадашње Славнићеве девојке, певачице Ксеније Пајчин. Од задобијених повреда Јовановић је преминуо 12 дана касније, а Славнић је ухапшен две недеље после обрачуна у стану пријатеља у Новом Београду, у којем се крио од полицијске потере. Осуђен је на девет и по година, али му је казна, коју је одлежао у КПЗ Ваљево, амнестијом смањена на осам година.
Ухапшен је и 2002. године, кад је за време затворског викенда ударио власника београдског ресторана „Траг” јер му није оставио слободан сто.
Још један „познати српски син” је привођен у полицију. Реч је о Јовану Шаиновић, сину бившег потпредседника Савезне владе и хашког оптуженика Николе Шаиновића. Он је новембра 2004. године привођен због убиства Сретена Марковића (28) из Мељака испред дискотеке „Саргон”, за које је осумњичен Бранко Лазић (22), звани Бане Коцкица, с ким је Шаиновић претходно био у друштву. Шаиновић је у полицији негирао да је умешан у то убиство и убрзо је пуштен.
Е. С. Х.
