У Вишем суду у Београду, надлежном у том предмету од његовог покретања 2011. године, „Дневнику” је саопштено да су трошкови поступка који се исплаћују на име одбране, утврђени у износу 6.800.000 динара укупно за све својевремено окривљене: бишу директорку Републичког фонда за здравствено осигурање Светлану Вукајловић Попржен, некадашњу директорку „Југохемије” Смиљку Милеуснић Аyић, те директора „Југохемија фармације” Владимира Гравара и директора „Детапа” Љубомира Павићевића.
У суду такође наводе да су решења о трошковима правноснажна и извршна од 13. октобра прошле године.
С дугих страна се пак може чути да ће се коначан износ трошкова знати тек после одлуке Уставног суда по жалбама појединих који сматрају да им је досуђен износ знатно мањи од реалних трошкова одбране.
У сваком случају, укупан биланс трошкова процеса у случају „вакцина” биће познат тек кад се заврше и парнице за накнаду штете, материјалне и нематеријалне, по тужбеним захтевима у вишемилионским динарским износима због неоснованог притвора у којем су сви окривљени провели по неколико месеци.
По поузданим изворима, правично обештећење трошкова поступка судским путем „истерује” и бивша директорка РФЗО-а Светлана Вукајловић јер јој решењем нису признати сви трошкови. Због неосновног притвора од чак 253 дана, Светлана Вукајловић тужбом потражује одштету на име нематеријалне и материјалне штете у износу од, наводно, око 15 милиона динара.
То је, иначе, један од неколико чувених предмета, трећи од прошле године: уз „Градску чистоћу” и правноснажо пресуђени део у случају „стечајци”, у којима су оптужбе на крају остале недоказане. Замашни трошкови пали су на терет буyета, због чега се у јавности стално покрећу питања о сврсисходности поступака с „танким” оптужницама.
Због неоснованог притвора од чак 253 дана, Светлана Вукајловић тужбом потражује одштету на име нематеријалне и материјалне штете у износу од наводно око 15 милиона динара
С искуством одбране у процесу за „вакцине” и у случају „стечајци”, адвокат Божо Прелевић, бивши судија, истиче да у тим предметима „правосуђе није имало могућност да донесе никакву другу одлуку осим ослобађајуће, из једноставног разлога што се на крају показало да не постоји било какав доказ који несумњиво говори да су та лица крива”.
„Тужилаштво је олако ушло у те предмете, пре свега захваљујући оном што је урадила полиција и доказима које је скупила полиција“, наводи Прелевић: „ Мислим да је у тим предметима био страшан притисак политике да се уђе у поступке. Без тог притиска политике, нисам сигуран да би тужилац оптужио те предмете.“
Наше правосуђе се, каже он, значајно разликује од европских, а посебно америчког, пре свега у процени када ће с оптужницом да се уђе у судски поступак, да ли тужилац има довољно доказа да докаже своје сумње на суду. Овде је, сматра Прелевић, „лагоднија варијанта јер Тужилаштво нема свој буyет из којег би плаћало обавезе које проистичу после ослобађајуће пресуде”.
„Од западних судова нас разликује, рецимо, то што се тамо тражи већа извесност јер су тамо одштете огромне. Овде су наши смислили, не да не оптужују тамо где нема доказа, него да смање накнаде штете. Раније се за неосновани боравак у притвору давало и 150 евра дневно, а онда се то свело у неким случајевима на десет до тридесетак евра“, наводи Прелевић.
Мора се, наглашава он, реално сагледати да су због тих процеса „људи који су завршили у њима, после низа година, деценије малтретирања, без могућности да се запосле, дугих, вишемесечних или вишегодишњих притвора, изгубили велики део свог живота, а многи се никада неће вратити у бизнис нормално”.
– То је једна траума која вероватно, поред некаквих болести типа канцер и сличних, представља такав удар на психу људи, тако да разара домове – наводи Прелевић, и додаје да је Владимир Гравар, кога је бранио у случају „вакцине”, радио у „Југохемији”, био цењени стручњак, никада осуђиван нити прекршајно кажњаван, а да је за време суђења „без икаквог разлога провео више месеци у притвору”. Када је пуштен из притвора, редовно се појављивао, што значи, како закључује адвокат, да он уопште није морао иде у затвор.
„Гравар је имао месечну плату 400.000 динара када је ухапшен, а осам година након тога био је без икакве плате, а има троје деце. Онда је дошао у ситуацију да мора да позајмљује новац да би могао да преживи. Светлана Вукајловић је имала озбиљан проблем са здрављем док је била у затвору и просто не знам како је она преживела тај период с тим здравственим проблемом“, прича Божо Прелевић.
Код нас се тема о висини накнаде штете обично меша с другим питањима чије решавање такође зависи од буyетских издвајања, а из пореских уплата свих грађана се исплаћују и одштете.
„По закону, накнада штете се досуђује за затворски дан, ако сте се разболели, ако нисте имали право на плату као и, наравно, за одбрану. Међутим, ако нисте били у притвору, нећете добити никакав новац, никакву накнаду штете због малтретирања од десет година, никакву надокнаду, ништа“, наглашава Божо Прелевић.
Јаска Јаковљевић
