Како је “Дневник” објавио, Јосић се, преко, адвоката нагодио с тужилаштвом о признању кривице па је осуђен на 12 година робије.
Уз опортунитет, признавање кривице је такође релативно новији институту у нашем правном систему. Сврха споразума је растерећивање правосуђа и убрзавање кривичног поступка. Наиме, уз неке погодности, окривљени пристаје да призна учињено дело, а заузврат добија мању казну или неке друге погодности. Добија и извесност, коју у редовном судском поступку не би добио, све до правноснажне пресуде.
Према званичним подацима Републичког јавног тужилаштва, прошле године споразум о признању кривице закључено је укупно са 5.814 окривљених, што је за 17,7 одсто више него 2016. Од овог броја надлежни судови су проразум прихватили за 5.196 окривљених.
Републичко тужилаштво предочава да је од 39.405 оптужених прошле године, споразумом о признању кривице решено је 14,7 одсто случајева. Анализа показује да је највећи број предлога за закључење споразума био пре оптужења - 4.419. Иначе, тужилатво је на разним нивоима иницирало закључење споразума с 2.999 лица.
Постоји више устаљених назива, нагодба с тужилаштвом, споразум о признању кривице, споразум о признању кривичног дела, итд. Све су то различити називи за овај споразум. Правници предлочавају да се тај споразум покреће тако што бранилац окривљеног упућује тужилаштву писани предлог за споразум о признању кривичног дела. У писаном предлогу је битно, пре свега, истаћи на коју кривичну санкцију је окривљени спреман да пристане за наведено кривично дело. Наравно, у фази преговарања је могуће да надлежни заменик јавног тужиоца не пристане на предложену казну, или пак, да окривљени не пристане на „последњу понуду“ тужиоца. Тада не долази до склапања споразума, међутим, када се договоре, долази до склапања споразума.
Заказује се термин за потписивање писаног споразум код тужиоца. Затим се заказује термин рочишта код судије.
Обично судија усвоји предложени споразум, и тада се доноси пресуда, која често буде и правноснажна даном доношења, ако се странке одрекну права жалбе.
О споразуму о признању кривичног дела одлучује судија за претходни поступак, а ако је споразум поднет суду након потврђивања оптужнице – председник већа.
Одлука о споразуму о признању кривичног дела доноси се на рочишту на које се позивају јавни тужилац, окривљени и његов бранилац. Рочиште се држи без присуства јавности.
Оно што је битно нагласити је да се у пракси, додуше врло ретко, може догодити да поступајући судија одбије да прихвати споразум о признању који је окривљени закључио са тужилаштвом, нпр. зато што сматра да кривична санкција није адекватна. Оно што се у том случају догађа јесте изузеће судије, што је један од обавезних разлога за законско изузеће, те се тај судија изузима из предмета и предмет се додељује другом судији, а поступак се враћа у фазу која је претходила закључењу споразума.
Према пређашњем закону, споразум о признању кривице био је ограничен на дела за која је запрећена казна до 12 година затвора, док је према новим, важећим решењима, такво решење могуће за сва кривична дела.
Оно што су до сада показали закључени споразуми јесте да се процеси завршавају много брже, на само једном рочишту. Адвокати и тужиоци знају да кажу да им више времена треба да се договоре око детаља споразума него да га суд провери и потврди.
Тако су, досад, на овај начин окончани процеси против певачице Светлане Ражнаовић, Миладина Ковачевића, против јатака Ратка Младића, Стојана Жупљанина... А најчешћа кривична дела око којих се склапају споразуми су изазивање саобраћајних незгода, крађе, наношење телесних повреда.
Правни стручњаци ипак сматрају да се институт закључења споразума о признавању кривичног дела још увек недевољно примењује. За то, по њиховим ставовима, има више разлога. Једна од њих јесте страх од реакције јавности у којој преовладава уверење да при благој казненој политици тужилаштву треба да гони окривљене, а не да им помаже. Због тога, кажу они, није ништа необично што примену споразума о признању кривице већина тужилаца сматра неком врстом професионалног ризика који може да буде погубан по њихову каријеру.
М. Бозокин
