Можда је мање привукло пажњу то да је потврду о Јерковићевом боравку у Америци предочила и Команда Жандармерије. Није то нимало чудно јер је Миле Јерковић у режиму сведока-сарадника у процесу против окривљеног Пљевљака Дарка Шарића па му следује обезбеђење. Где год да Јерковић иде, с њим путује и обезбеђење, а све о трошку државе. Када су у иностранству, њима, наравно, следују девизне дневнице.
Незваничне информације говоре да је више од 100 људи прошло кроз програм заштите сведока у Србији откако је пре 14 година у наше законодавство уведена могућност да држава штити починиоце кривичних дела који својим сведочењем шаљу у затвор саучеснике, али и организаторе криминалних група
Правни експерти сматрају да је институт сведока-сарадника генерално добар, иако се о његовим резултатима може говорити само од случаја до случаја. То, пре свега зависи, од способности тужиоца и онога ко води предмет. Наравно да има људи који су за мању казну спремни да говоре неистину и на судији и тужиоцу је да направе добру процену.
– Мислим ипак да је увођење сведока-сарадника побољшало могућности за борбу против организованог криминала – рекао је раније адвокат Божо Прелевић. – Постоје предмети у којима је без сведока-сарадника немогуће све доказати и повезати.
Суд је био „најдарежљивији” током 2006. и 2007. године, када је у случајевима организованог криминала статус сведока-сарадника добило тридесетак оптужених. Касније се тај број знатно смањио, на свега четири-пет годишње. Разлог лежи у промени Кривичног законика, чиме су очекивања од сведока-сарадника повећана, а „награда” смањена. Сарадник више не може бити ослобођен већ само добити умањење казне.
Посебна прича је заштита сведока у случајевима када би им живот могао бити угрожен. Тачан број сведока под заштитом, као и трошкови државе за њихову безбедност, службена су тајна. Раније се у медијима спекулисало о томе да се за те намене издваја 5.000 евра месечо по особи, што је касније и демантовано и предочено да је ипак реч о мањем износу.
Да програм заштите сведока није савршен, на својој кожи је осетио Зоран Вукојевић Вук, који је сведочио у процесу за убиство Зорана Ђинђића и био и сам брутално убијен.
По закону који регулише програм заштите сведока, особа која склопи ту врсту споразума с државом има право на економску, психолошку, социјалну и правну помоћ. Обезбеђивање предвиђених врста помоћи није обавезно, а евентуално пружање сведоку неке од наведених помоћи, предмет је детаљне анализе.
Сврха програма заштите је заправо безбедност људи укључених у тај пројекат, а не њихово финансирање. Обезбеђивање неке од законом предвиђених помоћи сведоцима је привремено и има за циљ пружање подршке док не постигну самосталност и ресоцијализују се у новом животном окружењу.
Наш закон је осмишљен тако да се људи у програму заштите што пре осамостале у средини у којој их нико не познаје, а тај поступак би требало да траје око две-три године. Међутим, они који знају како функционише програм заштите кажу да је, између осталог и због дужине трајања судских поступака у Србији, та процедура често много дужа. Осамостаљење не може да почне док се потпуно не сасеку „репови” прошлости, а то значи и сведочења пред судом јер је свако враћање у Србију ризик за њихову безбедност и угрожава програм.
Наш закон је урађен по узору на словачки и предвиђа да о укључивању у програм заштите одлучује комисија коју чине три члана – судија Врховног касационог суда, заменик републичког тужиоца и начелник Јединице МУП-а Србије за заштиту. О физичкој заштити сведока, његове породице и имовине брине Јединица МУП-а Србије за заштиту.
Различита висина помоћи
Већина људи под заштитом живи у иностранству, а економска помоћ коју им Србија исплаћује није свуда иста и зависи од државе у којој су смештени и процењених трошкова живота. На пример, ти трошкови нису исти у Аустралији и у Бугарској. Неки сведоци потпуно су се осамосталили и не коштају Србију ни динара, али очигледно има и оних којима је, као Сувајyићу, и даље потребна помоћ.
Када Јединица за заштиту заштићеног сведока пребаци у другу земљу, бригу о њему преузима полиција те државе. Србија у тој области сарађује с готово свим европским земљама, као и са САД и Аустралијом. Пракса је да наши сведоци одлазе у друге државе и да код нас долазе заштићени сведоци из других земаља. Тако и у Србији живи више страних држављана који су у својим земљама били сведоци у поступцима организованог криминала, а код нас се спроводи програм заштите.
Где су, шта раде и како се сада зову Дејан Миленковић Багзи, Ненад Шаре, Миладин Сувајyић и многи други зна свега неколико људи у Србији. Упућени тврде да наша земља има више сведока у предметима организованог криминала и ратних злочина који су у програму заштите него све државе бивше СФРЈ заједно.
М. Бозокин
