Драгутин Бачек, морнар који је преживео и стрељачки строј

“Живот је недокучива мистерија, којој се и сад чудим, мада ускоро цео век пуним. Кад ме питају како сам сачувао виталност, велим да ме одржава позитиван став и љубав. Волим људе и песму, а умем и да сам себе расположим. Сваког 31. децембра славим са пријатељима рођендан и чекам Нову годину, али гунђам што ме матичар не уписа дан касније да будем годину млађи“, широка осмеха прича Драгутин Бачек, фасцинантан човек са ставом и кичмом, која га и данас добро држи. Земунац са најдужим пензијским стажем и најстарији волонтер Црвеног крста Србије. Никад не мирује, ал’ жури полако. Па и док брине о цветној башти испред куће и поврћу иза ње.
8-dragutin2
Фото: Драгутин Бачек, фото: Приватна архива

Припала му је част да у Врњачкој бањи 2019. године, пред 700 пензионера из целе Србије, гипким корацима валцера отвори Олимпијаду трећег доба. Најстарију даму у организационом одбору је обрадовао каваљерским рукољубом и букетом цвећа, па узео микрофон и родном Земуну поклонио рецитацију: „Еј, путниче намерниче, стани мало стој да видиш како је леп Земун мој. Миром миришу дунавски таласи кад ноћу мреже баце аласи.“ Такмичио се у свих пет дисциплина: штафети у брзом ходању, куглању, шутирању пенала, одбојци и риболову, био најуспешнији Земунац Олимпијаде, па се и његов тим вратио са медаљом.

- Најжалосније је што сам рано остао без оца и мајке и не знам где им је гроб - сетно ће Бачек. - Кад је отац Стјепан заувек очи склопио нисам имао ни шест година. Сећам се болничке собе, његовог кревета и белог чаршава. На столу је било чварака и сланине, али ми је мама рекла да не дирам, то је тати лек против јектике. Кад су закивали сандук у дворишту сам псовао попа што носи мог оца, о ком имам крхка сећања из прича околине. Био је финансијски инспектор, контролисао промет цигарета и шибица, тада под државним надзором. Говорило се да је био угледан и, пре свега, добар човек. После само пола године умрла је и мајка. Ње се сећам пуно јасније.

- Моји преци по оцу у 18. веку из Чешке су прешли у други крај Хабзбуршке царевине, прво у Славонију, па у Земун. Ту је тата срео моју мајку, Душицу Нинковић из Старих Бановаца. Сачувао сам њену слику као своју најважнију реликвију. Кад сам 1928. остао сироче, држава ми је за тутора одредила најстаријег ујака. Од татиних 1.280 златних динара пензије комотно је живело шест душа. Уз енглеску фунту, динар је тад био најјача монета Европе. 

Као школарац се учланио у Соколско друштво, покрет који је у Прагу покренуо филозоф Мирослав Тирш. Његови соколи заслужни су за буђење панславизма, који је помогао да се на развалинама Аустро-Угарске створе Чехословачка и држава Срба, Хрвата и Словенаца.

- После смрти деде и бабе, сестра и ја остали смо сами на животном кијамету. Тад су у земунску ваљаоницу лима дошли да раде и у нашу улицу се населили Хубичкови, Чеси. Једном ме замоле да иду са мном на Дунав да им покажем како се пеца. Нису имали деце, заволели су ме и хтели посинити. Процедура је била не само дуга, већ и јалова. Због рата морали су да напусте Југославију, отпратио сам их на београдску железничку станицу, плакали су они, а и ја. На броду „Ибар“ запослио сам се као морнар. Новембра ‘41. на доку су гестаповци уперили пушке у мене и наредили да дигнем руке у вис. Утрнуле су док није саопштено да смо ухапшени због веза са партизанима. Пешке су ме одвели у управу града и ставили уза зид. Помислио сам да да ће ме стрељати, а немам никог да кажем збогом. Но, сместили су ме у ћелију број 13, где су били доктор Јевреј, шеширyија чика Миле, шнајдер Чех Свобода... Команде на немачком сам разумео јер су ми прве комшије у Земуну биле добре Швабе. На слободу сам пуштен међу првима, прешао у Банат и придружио се партизанима. Наоружали су ме, дали униформу какву су имали, па сам у ватрогасном оделу упућен на Батину. Уместо у јуриш и смрт, упућен сам у Бечеј и постао референт за образовање и уметничку делатност. Јер, ишао сам у грађанску школу и имао смисла за лепо.

Фото: Драгутин са ћерком Душанком, фото: Приватна архива

Олимпијада трећег доба

Припала му је част да у Врњачкој бањи 2019. године, пред 700 пензионера из целе Србије, гипким корацима валцера отвори Олимпијаду трећег доба. Најстарију даму у организационом одбору је обрадовао каваљерским рукољубом и букетом цвећа, па узео микрофон и родном Земуну поклонио рецитацију: „Еј, путниче намерниче, стани мало стој да видиш како је леп Земун мој. Миром миришу дунавски таласи кад ноћу мреже баце аласи.“ Такмичио се у свих пет дисциплина: штафети у брзом ходању, куглању, шутирању пенала, одбојци и риболову, био најуспешнији Земунац Олимпијаде, па се и његов тим вратио са медаљом.


Драгутин прича да му је у Вршцу, на караулу, стигло ми је писмо и хиљаду динара од Хубичкових. Писали су да мисле на њега, свог сина и никад га неће заборавити.

- Моји несуђени родитељи су у Хрватској нашли пријатеље Чехе и они ми послаше те паре, а њиховим рођацима Хубичковим у Чешкој дали круне. Свет је мали, а људе најбоље повезује хуманост. Са Смиљом Терзин у Падеју ме је повезала комисија за попис чији сам био члан. Годину дана смо се дописивали и уз хармонику песмом сам је испросио. Тражећи порекло, у младости дознам да мој отац у Славонији има брата. Таман га нађем, а проклета Резолуција ИБ нас раздвоји. Одлучио сам да идем код Хубичкових и добио први пасош. Тад сам добро владао чешким. И сад умем да читам и много разумем. На главној станици у Прагу чекао ме је тата Јан. Касније сам маму Марију водио у Сутоморе да види море.

- Жарко сам желео да ме штаб пука у Бечеју, где сам радио, одабере за тренерску школу, поготову јер сам играо фудбал за армијску репрезентацију, али послали су човека који није имао везе са спортом. Из протеста сам напустио војску; нећу ником да заповедам, али нећи ни мени нико.

Драгутин и његова породица скупо су платили доследност. Изгубио је добру плату и стан, али није се покајао.

- Само никад нећу прежалити што сам се због трзавица у браку развео, то је највећа глупост мог живота. Нису ме ујаци поставетовали: „Немој, Бато, да твоја деца, као и ти, расту без оца“. И ћерки сам хтео дати мамино име, али матичар вели не може Душица, него Душанка.

Драгутинова мајка родила је тројке и два пута двојке, укупно седморо деце. Драгутин је најмлађи. Помирио се што Нинковића више нема, а и Бачека је све мање. Београђанин Игор син је Драгутиновог прерано отишлог сина Миодрага, а Душанкин Синиша је чак у Америци. Драгутин гледа како се његов свет гаси, али живи да дочека стоту.

Јелена Стаменковић

EUR/RSD 117.5784
Најновије вести