Тако да ништа од лампица, јелкица и Деда Мраза... Није да менаyмент није урадио све што је могао, није да се свеколика јавност широм Америке није узнемирила, није да неки селебритији нису покушали да дају свој звездани допринос #SaveBarneys акцији, али... Ништа није вредело и ништа није могло да помогне. Једноставно, једна ера (како су о свему извештавали најзначајнији амерички медији) се завршила.
Питање је, наравно, како се то десило; који су то „мали“ кораци водили ка овом нимало безначајном културолошком померању. Дакле, шта се то у међувремену променило како у модном бизнису (нагласак је померен на одрживи и политички коректан модни концепт), тако и у поимању луксуза. Јер, Барниз је првенствено био синоним за луксузирање; за фине и скупе ствари доступне само ВИП „златна картица“ клијентели. Неће бити да су они одувек богати ођедном осиромашили. Сасвим сигурно нису ни постали алергични на фине крпице. Пре ће бити да се луксуз, какав смо познавали још из култне серије „Династија“ данас једноставно „препаковао“. Да се подсетимо – Кристл, Блејк и дружина су нам осамдесетих година прошлог века (између свих оних љубавних и осталих „и богати плачу“ заплета) онако „успут“ и у пакету сервирали до тада незамисливу раскош. Куће, виле, намештај, аутомобили, крпице, бунде, накит... Све онако баш супер фенси и ми (сироти мали потрошачи у најави) смо све то могли једино да упијамо. И да маштамо, наравно. А онда је део свега тога постао доступан нешто ширем кругу; сиротињи су понуђене копије свог тог богатства. Нешто као „није баш оно право, али...“. И тако су сви, свако у свом платном разреду, почели да се луксузирају. Једни за велике, а остатак планетарне дружине за мале новце. Истовремено је већи део онога што смо куповали првенствено из практичних разлога - капут и јакна да нам не буде хладно, шпорет да бисмо нешто скували, чизме да би нам ноге биле суве – прешло у категорију „да се добро осећамо“.
Народ је кренуо да купује на велико; да „поправља“ расположење и да се „луксузира“ за ситне новце. Наравно, богати су радили то исто, али по знатно вишој тарифи „заливајући“ тако апетите оних скромније позиционираних. И – сви срећни. Тако је бар свет функционисао током „веселих“ осамдесетих и деведесетих. Нови миленијум, нова и правила игре. Наиме, чини се да су се „хај стрит“ брендови намењени онима с плићим новчаницима у нова времена боље снашли и организовали, а по пословним резултатима који расту већ на кварталном нивоу, утисак је да је код њих и пуно забавније. Висока мода, с друге стране (част изузецима) свако мало или банкротира или се у последњи час „прода“ неком хеy фонду. Једноставно постају преспори, гломазни и прескупи, а да притом и нису, бар на око, толико бољи и другачији од својих знатно повољнијих копија и интепретација. У преводу, што би капут платили неколико хиљада долара ако се он баш и неће издалека препознати и разликовати од оног који кошта стотинак зелембаћа? Баш као што се и шортс од 700 долара све мање разликује од своје хај стрит, ништа мање модерне, копије доступне за прихватљивији двоцифрен износ.
Све то испраћено сјајним маркетиншким кампањама (с топ моделима и најпопуларнијим глумцима и певачима, ранијих година резервисаних искључиво за високу моду) било је изгледа довољно да се и богаташи замисле. Коме још треба не знам какав квалитет, кад ће нови трендови сваку крпицу (па била она и најскупља) зачас да спакују у „ласт сеасон“. Важно је да изгледа лепо. Сезоне се у модном свету сада и онако смењују скоро па на месечном нивоу... То, између осталог, значи и да је избор одеће, обуће, аксесоара већи него икада. А сав тај никад виђени квантитет озбиљно истискује квалитет, то јест, луксуз који би по дефиницији требало да буде ограничен на мале, лимитиране серије. На предмет жеље... Само тада се не пита шта кошта и само тада неки комад гардеробе има своју вредност. Овако, све се свело на цену, попусте и распродаје. И неке нове купце, којима је изгледа важније да је „шопинг искуство“ комфорно и практично, него раскошно. Купује се онлајн, наручује из фотеље и онда се чека достава плаћеног на кућну адресу. Мода се, дакле, све више „тера“ од куће; без цимања и померања...
Нови купци, нова искуства, нова правила игре... Плус, све скупљи најам некретнина у којима су пословали, као и економска криза из 2008, од које се Барниз никада није у потпуности опоравио накарикали су огромне дугове. И, ништа није могло да помогне; ни 6.500 пратилаца на „сачувајмо Барниз“ Инстаграм профилу, ни 20.000 потписника петиције, ни чизме од 1.500 долара... Више хиљада људи је остало без посла, затворено је неколико луксузних радњи, док ће остатку рок трајања бити продужен „мање доброг укуса, а више шаренила“ комерцијализацијом. У преводу, Барниз „какав смо познавали“ опстаће још једино у „сачувајмо успомену на Барниз“ виртуелном свету. У стварном ће постати тек дућан с крпицама...
Јасна Будимировић
