Њен послодавац је подизвођачка фирма која ради на деоници од Новог Сада до Врбаса „China Civil Engineering Constructuion Corporation“, где се Биљана води као приправник, али планира да ускоро добије лиценцу како би дошла до звања одговорног инжењера.
Зашто те је баш све то привукло? Какве си филмове гледала кад си била мала?
– Моји родитељи су грађевински инжењери и онда сам од малена пратила ту струку. То ми је било занимљиво још док сам имала десетак година, с тим што сам се двоумила између архитектуре и грађевине. Али, с обзиром на то да за архитектуру треба бити талентован за сликање и цртање, а ја то не волим, онда сам се ипак пребацила на грађевину где има више математике и прорачуна.
Претпостављам да се ниси покајала...
– Па, некад да, некад не... (смех) Нисам за сад, мада је било различитих периода, али увек после кише дође сунце.
Који је твој посао овде?
– У мој опсег посла спадају све станичне зграде, као и вијадукт у Врбасу, што нам је највећи објекат на овом пројекту, дугачак је 1,7 километара. Имам још два моста око Бачког Доброг Поља. Тиме се ја бавим, контролишем подизвођаче, папирологију, документацију, бавим се координацијом и слично...
Колико ти је посао занимљив?
– Како се узме... Пројектант даје идеје и осмишљава како ће нешто да изгледа, даје облик и прорачунава конструкцију, а ми смо извођачка фирма. Наравно да се свакодневно сусрећемо са проблемима да нешто није добро испројектовано, па дајемо неке предлоге за измене, а будући да је ово државни пројекат и да мора да буде укључено много фирми, па се на све дуго чека, све иде преко неких писама, која ја састављам. Тако да се бавим и вишковима радова, где шта фали, где треба да се искључи струја и тако неке ствари.
Твоја улога је да се све реализује како треба, ако сам добро разумела?
– Да, ми контролишемо све. Заправо, пођеднако је важно у грађевини и пројектовање и извођење, јер да би неко био добар пројектант, мора да буде добар у извођењу, мора да зна како шта функционише, како изгледају градилишта, машине, допремање материјала, бетонирање...
И да ли ово иде добрим током, односно да ли све протиче како је планирано?
– У суштини, протиче. Мало су нам рокови скраћени, што је за нас компликованије јер је све брже, све више људи учествује. Али, у суштини, пројекат иде својим током и све је добро исконтролисано од стране виших инстанци. Тако да, ово ће дефинитивно бити пројекат којим треба да се поносимо. А како за сад ствари стоје, ми ћемо се за две године сигурно возити од Новог Сада до Суботице, за шта ће требати 40-45 минута. Такве су нам прогнозе у фирми на основу динамике радова. Свакако и ова деоница од Београда до Новог Сада је за понос. Тако да, што се мене тиче, ово ће дефинитивно бити у мојој каријери нешто за понос.
Какав је био осећај кад си се возила брзим возом до Београда? Нарочито кад знаш да ћеш у изградњи тако нечега учествовати касније, односно већ сада...
– Ишли смо прво и у тест вожње, пре него што се све пустило за комерцијалу. Ја сам тек од ове деонице Нови Сад – Суботица задужена, ми радимо прву деоницу од Новог Сада до Ловћенца. А што се тиче осећаја, мени је био феноменалан. Један део који смо ми радили у вези са том првом деоницом је део станице од Кисачког моста до станице Нови Сад, и то је била прва фаза пројекта. Ја сам тад први пут имала додира са овако једним великим системом, па кад смо имали тест вожње, била сам одушевљена. Стизали смо за мање од 30 минута до Београда, и кад смо сели у тај воз, то је било нешто невероватно. Мислим да ће ми осећај бити још феноменалнији кад будем путовала од Новог Сада до Ловћенца!
Тад ћеш у возу само да узвикујеш: „Е, ово сам ја радила, и ово, ово, овај вијадукт – јаааааа!“
– Да! (Смех)
Колико је овај пројекат важан за младе који желе да остану у Србији, а имаће добру повезаност са градовима и селима, али и са Мађарском?
– Мислим да је ово јако добра ствар, посебно због тог пословања, зато што мислим да људи неће морати да живе у Новом Саду да би у њему и радили, него ће моћи да путују на безболан начин, будући да је путовање возом заиста комфорно и не умара, а успут можеш и да радиш, био студент или одлазио на посао. На крају крајева, биће боља повезаност, јер ће нека цура из Врбаса моћи да се уда у Будимпешту. (смех). А и скоро свако село ће сад добити станицу и биће све добро повезано. Моји станични објекти су у Кисачу, Степановићеву и Змајеву, па виђамо људе који имају бусеве на сваких сат времена, а кад добију воз, биће им још боље. Биће боља повезаност између села и већих градова који су центри пословања и образовања. Мислим да ће цео овај део Војводине да живне.
Колико је изазовно бавити се овим послом?
– Јако је изазовно. Ја нисам одговорни инжењер, па немам ту дозу одговорности за све објекте, али јесте изазовно. И веома је динамично, јер је свако до нас свакодневно у контакту са још 30-40 људи, имамо много подизвођача, активно нам је тренутно више до 30 градилишта и сигурно има толико разних подизвођача за противпожарност, за шипове, за бетон... Ово је један изузетно велики систем, па постоје гране, горњи и доњи строј пруге, конструкције, архитектура, вода, струја, а све мора да буде саживљено и да све функционише. Изазовно је и да се испројектује, а и да се изводи.
С обзиром на то да ће свему овоме доћи крај, где ћеш, шта ћеш онда?
– Онда нам следи нови крак Врбас – Сомбор и Београд – Ниш, а можда буде и реконструкција пруге Београд – Бар, тако да ће бити посла.
Значи, планираш да се фокусираш баш на пругу до даљег?
– Па, незахвално је рећи да планирам, јер живимо у таквом времену да се све из секунде у секунд мења. Нисмо ми као наши родитељи да можемо да радимо на једном радном месту 40 година. Можда ћу за десет година да будем у пројектовању, видећемо. Тренутно ме занима железница и генерално ми се свиђају велики системи. Пре овога сам радила у мањим фирмама, али ми то није било занимљиво. Занимљиво ми је кад има много људи, кад је ватра, динамика, кад су рокови, кад је напето...
А како изгледа радити у мушком колективу?
– Овде су јако дивни људи. Наша фирма је једина кинеска фирма која углавном запошљава жене, али су оне све пребачене у Степановићево. Ово нам је седиште, и ови људи су задужени за целу деоницу, а ми се унутар наше фирме делимо на још две које чине конзорцијум. Колегинице нису ту, али ја немам ништа против мушког колектива, сви су петице. Стварно су момци на месту.
Видим да јесу, не мрдају са столица...
– Јако су вредни, пажљиви, излазе нам у сусрет за све, шта год да треба, баш су колеге које се могу пожелети. Морам да додам да и стварно слушају, што се проширило из ове канцеларије на виши ниво. Кад нешто кажем, никад нисам добила неку негативну реакцију, пошто сам увек у праву. (Смех) Стварно су сви супер.
Имам утисак да је ово и даље већински мушки посао. Како мотивисати девојке да се заинтересују за овај позив?
– Не знам како их мотивисати... Да ће имати мушки колектив, и то овакве делије од два метра! Шалим се. Јесте ово већински мушки посао и ви сте дошли код мене, а ја радим леп део посла, јер је пола терен пола канцеларија. Међутим, имам колегиницу која се бави шиповима и она је целу зиму и цело лето у блату до браде, у радном оделу са радницима. Дипломирани је геолог, али води ту екипу. Тај део грађевине се мени уопште не свиђа. Ово је по мени најлепши део грађевине за жене, као и пројектовање, где их највише и има јер је то канцеларијски посао. Све зависи која има какве афинитете и амбииције, а ко жели акцију, онда је ово супер.
Текст и фото: Л. Радловачки
