Да ли ће тако и бити и у којим деловима пословања и рада, показаће време, а сасвим је сигурно да је протекла више од два месеца велики узлет доживела онлајн продаја, куповина и плаћање и много више грађана користило је електронско и мобилно банкарство током ванредног стања.
Тај модеран начин обављања трансакција има неколико позитивних ефеката: штеди време јер нема чекања у редовима у пошти и банкама, а провизија је занемарљива или не постоји.
То је и разлог што је онлајн плаћање за многе одавно једини начин плаћања, о чему сведоче и резултати појединих анкета који говоре да чак 70 одсто испитаника рачуне плаћа путем мобилних апликација банака, а да 30 одсто њих то чини уплатом у пошти или банци. То, наравно, није мало, али су и они протеклих месеци морали да савладају онлајн плаћање.
И могуће је да ће одређени проценат њих остати веран новини с којом су се сусрели и коју су, можда из страха да нешто не погреше, избегавали. Дакле, у ситуацији кад многе институције нису радиле, а ваљало је платити рачуне, грађани су морали да се окрену другачијем начину плаћања и да, уместо на шалтерима банака или поште, своје обавезе измире кликом из својих станова – онлајн. Нове навике отварају и нова питања, а једно од оних на која грађани којима је онлајн плаћање новина најчешће траже одговор је да ли је потребно да се, попут обавезе да се папирни рачуни, који се као доказ о времену плаћања чувају годину дана, то ради и приликом онлајн плаћања.
По речима правног саветника у Удружењу за заштиту потрошача Војводине Марка Драгића, рок застаре потраживања предузећа као што су „Електропривреда Србије”, „Инфорамтика”, телекомуникацијски провајдери... је годину, па би било добро да се плаћени електронски рачуни, такође, чувају.
– На тај начин се избегавају непријатности до којих може доћи уколико та предузећа из било којег разлога искажу сумњу о томе да ли је рачун плаћен – каже Драгић. – Чување онлајн рачуна обезбеђује потрошачу да их предочи као доказ о плаћању.
Дакле, било би добро да се, након онлајн плаћања, уради још неколико корака који ће послужити као доказ да је то и урађено. Наиме, након плаћања се добија ПДФ рачун који је идентичан оном који се добија на шалтерима поште, банке или неке друге инститиуције овлашћене да обавља ту врсту трансакције, на којем се види ко је уплатилац, износ и датум плаћања, а банка потврђује да је трансакција урађена.
Тада треба направити још један корак – потврду би требало одштампати или сликати и на тај начин обезебедити додатну сигурност, те уз електронски доказ поседовати и материјални доказ о плаћању.
На онлајн куповину, па наравно и плаћање, током протеклих месеци силом прилика морали су да се ослоне и они којима је било потребно нешто што се тада није могло купити одласком у продавницу јер их већина није радила. Они који су на тај начин пазарили и пазаре, истиче Драгић, имају иста права као и они који купују на класичан начин.
– Да би потрошач који је купио неки производ онлајн могао остварити право на гаранцију, мора имати рачун, копију рачуна или слип из банке као доказ да је производ купљен од конкрентог купца/продавнице и на тај начин стиче право на две године гаранције, а рачун се мора чувати све време док она траје – каже Драгић.
Д. Млађеновић
