Газдинство није велико, свега десет хектара и још два хектара узета у аренду, где се сеје соја, кукуруз и поврће.
- Раније смо гајили лубенице на три јутра, али смо одустали и преоријентисали се на повртарску паприку, парадајз и пасуљ, а некад посејемо и кукуруз шећерац. Под паприком је ове сезоне више од два јутра, пола јутра је заузео пасуљ, а поврх тога бавимо се товом свиња - сазнајемо од домаћина. Јована Ђурђевића.
Супруга Зорица је родом из Стејановаца, каже да ју је Јован “преварио” да у четвртој години напусти повртарски смер у Средњој пољопривредној школи у Руми. Јован на то додаје да није лоше одабрао ни што је изабрао Зорицу, нити што је после осмољетке остао на селу да се бави паорлуком.
- Поново би исто урадио јер сам послове у пољопривреди заволео од малих ногу, пошто су и родитељи били пољопривредници, бавили се и ратарством и сточартсвом. У оборима држимо осам до десет крмача и оно што опрасе то утовимо, годишње до 170 свиња - напомиње Јован.
Према његовим речима имамо велики увоз поврћа, а увози се све и свашта…
- Раније када се увозило, то је била квалитетна роба, а данас нам кромпир и пасуљ стижу из Казахстана, краставце и парадајз из Албаније, па се обезвређује труд нас повртара и људи одустају од производње. У суседним Жарковцима било је раније 200 јутара пасуља, сада свега на једном јутру, у Малим Радинцима га једино ми имамо, а остали га не сеју ни за своје потребе – тврди наш саговорник.
Ђурђевићима се повртарство показало исплативим, посебнно паприка, која када приспе највише се прода од куће, а веома је тражена, мало се задржавају на пијацама. Муштерије долазе од Угриноваца и Војке до Новог Сада. Засађено је и 800 струкова парадајза, са којих ће се убрати око пет тона рода...
Супруга Зорица наглашава да се није покајала удајом у Мале Радинце, а да су љубав и слога најважнији за успех породице.
- Битно је да се слажемо и вредно радимо, задовољни смо са децом и унуцима. Син је са породицом остао са нама, посла на имању има за целу породицу. Син се још бави фотографијом, снајка продајом посуђа, а ћерка се удала и живи и ради у Новом Саду - открива Зорица.
Јован као Авион
У Малим Радинцима и околини Јована Ђурђевића сви знају по надимку Авион, а добио га је у време док је услужно другима пружао услуге пољопривредним машинама, па један после сетве пшенице причао по селу да сам се по њиви разлетео као авион. Дође неком приликом старији паор кооперант из суседног Добродола у Задругу у Мале Радинце, пријави да му се сеје жито, а директор му каже да ће све бити у реду. “Доћи ће Авион да ти посеје жито!”
- Наилазим, кад деда иде из канцеларије директора и крсти се. Вели, да директор није како треба, да ће доћи Авион да му посеје жито. Уверава ме да зна да се авионом баца вештак и прскају усеви, а да сеје жито, није чуо. Лакнуло му је када сам рекао да мене зову Авион и да ћу ујутро доћи да обавим сетву - испричао је Јован Ђурђевић.
Зорицин и Јованов син Димитрије Ђурђевић се окушао након одслужене војске као сниматељ око годину и по дана у “Сремској телевизији” из Шида, али је увидео да хлеба и егзистенције “нема без мотике”, па су снимања камером и бављење фотографијом остали хоби.
- Пошто је отац хтео да смањи производњу јер је већ у годинама, напустио сам телевизију и вратио се пољопривреди, да повећамо производњу. Млађи из моје генерације 35 до 40 година иглавном сви раде у фирмама у граду, а остали су на селу близу Руме која је на седам километара, Нови Сад је на 35, Београда на 50 километара, па путују на посао а газдинства им овде пропадају... – каже Димитрије.
Род кукуруза и соје иде у сточартсво, кроз тов свиња, којем је газдинство породице Ђурђевић посвећеније претходне две деценије, од када су смањили неке послове у ратарству и пружању услуга другима.
- Више времена сада проводим код куће у оборима, где учинак зависи од године до године. Било је периода када није било зараде, па када многи одустану и смање сточни фонд, поправи се цена и буде користи. Због тога се рачуница у сточартсву мора сводити на дужи период, мораш бити присутан стално у послу, да не пропустиш те добре године када се зарађује. Некада зависи и од државе, па тако сада се свиње мање увозе због епидемије корона вируса, па добро пролазимо - каже Јован.
Газдинство породице Ђурђевић спада у мање, а Јован сматра да су у садашњим приликама газдинства са малим поседима у најгорем положају, јер све мере и уступке прилагођавају великим газдинствима.
- Никад ниси начисто шта од подстицајних средстава можеш да оствариш. Хтео сам да купим сејалицу, јер је ова коју имам стара више од две деценије. Кад сам пре месец и по дана питао, ништа нису знали за повраћај средстава, па онда после тога одобре да могу и они који су купили уназад шест месеци. Углавном имамо сву неопходну механизацију која нам треба, изузев комбајна. Требало би пре свега развијати мања пољопривредна газдинстава, јер велики су се већ развили и ојачали. Ево, нас шесторо је у кући у пољопривреди, рачунајући и унуке, ваљало би да можемо повећати посед бар за десет хектара. Сада видим као проблем што они који су до јуче били млађи домаћини са 20 или 25 хектара, запошљавају се у фабрикама у Руми и раде за мале плате, јер као мала газдинства не могу да опстану. Ми успевамо да функционишемо јер све што имамо урађено је раније, па иако се бавимо свим и свачим, опет је то што се заради мало, јер сам тракторе које сада возимо купио пре 30 година и једино у њих могу да улажем, кућу смо направили 1982. године, а шупе и свињце мало касније, када смо увидели да ће син остати са нама у пољопривреди. Да је мало друкчије, вероватно бих још улагали - указује Јован Ђурђевић.
Милорад Митровић
