Роман “Петкана” (2002) Љиљане Хабјановић Ђуровић је продат у преко 150 000 примерака, и ова дама је једна од најтиражнијих списатељица, и овде је потписана као косценариста и продуцент.
Носим идеју још од 2008. године да снимам филм по тој књизи моје мајке, и ово неће бити први и последњи филм који радим према некој њеној књизи. Тада сам био студент и радио сам звучну књигу “Петкана” у форми радио драме и било је дивно искуство снимати . Онда током ходочашћа у Светој земљи читао сам роман и тада сам видео први пут израелску пустињу која је заправо до Јордана. Био сам на реци Јордан и кренуле су да се склапају неке слике, и ја сам почео само да маштам о томе, каже Ђуровић и додаје да тада то није било изводљиво, јер је ипак био још студент, ни био ни лично ни ауторски зрео за тако нешто.
Чекање на пројекат је трајало до 2016. године, а у међувремену је снимио свој дебитантски дугометражни филм "Љубав долази касније" (2013), приказан на Фесту, који је био запажен.
Имао је искуства даље као сарадник на филмовима и ТВ серијама са нашим познатим редитељима, тако да је осетио да је дошао тренутак да се врати идеји о снимању "Петкане", и то је саопштио мајци.
Иако је књижевница Љиљана Хабјановић Ђуровић сматрала да је потребно да јој син реализује још неке "лакше" филмове, не би ли онда приступио тако озбиљној и великој тематици, режисер је осетио да је у потпуности спреман.
Редитељ је од почетка у глави имао глумицу Милену Предић за главну и насловну улогу, јер ју је у то време запазио у филму "Свети Георгије убива аждаху" (2009) Срђана Драгојевића.
Милена је у том филму имала дивну епизодну улогу и посебно један поглед, они који су гледали филм знају о чему причам. Тако да сам је запамтио, тај поглед ми је остао упечатљив, присећа се Ђуровић.
Касније када је разговарао са мајком, која је написала сценарио према сопственом роману заједно са сином, она му је рекла да главна глумица мора да буде пре свега сјајна, да разуме тематику романа и филма, пре свега значај свог лика Свете Петке, и да на све то има једну нестандардну лепоту, јер је филм из епохе, обрађује 10. век, на неки начин ванвременско.
Пратећи живот побожне младе Параскеве, публика упознаје њен пут од обичне девојке до највољеније и најпоштованије Светитељке Православља.
Сниман је на аутентичним локацијама у Јордану, у Србији и Јашију.
Тако је упознао Милену, а раније нису сарађивали, и договор је био једноставан.
Она је прочитала роман, онда и сценарио, и разговарали су свега пола сата, те је она прихватила улогу.
Милена Предић додаје да је такође идеја била да се пронађе неко лице које се "не троши", дакле глумица која није присутна у свим могућим пројектима малог и великог екрана.
Причали смо о томе да ће публика ту глумицу која игра Свету Петку баш по њој, овом филму запамтити. Тако да ми се исплатило чекање на неки начин. Иначе наш заједнички филм и говори о томе, о чекању, да све на крају дође кад треба да дође, тражи се идеалан тренутак да се нешто деси што желимо. А млади данас су обично нестрпљиви, па им чекање тешко пада, каже Милена Предић о својој улози.
Режисер сматра да је тешко свима удовољити и приказати лик Свете Петке тачно онако на филмском платну како су сви замислили, а има милионе таквих који њу воле.
Ипак, према коментарима које добија на рачун филма "Света Петка - Крст у пустињи", сви се слажу да “није могао да нађе бољу глумицу за тај лик”.
Глумица Предић истиче да ће ова улога на неки начин обележити њену каријеру, првенствено што је одиграла до сада највећу ролу, имала најзрелији приступ грађењу лика, и многима се чинило да јој је било тешко да изнесе такав лик, а она истиче да јој је било лако.
Рецепт за ту улогу је било чисто срце. Ја сам поверовала у ту причу, и имала сам самопоуздања. Чини ми се да ми епоха много више лежи него савремена тематика и схватила сам да онда ја и немам ту много шта да се трудим. Свима кажем да је стварање улоге ипак колективни чин. Ми смо то све заједничким снагама постигли, додала је Предић.
Она је описала да је једна ситуација када се снима у граду и онда када се преселе у пустињу где нема трагова апсолутно никакве цивилизације.
У тој пустињи се снимају СФ филмови или пројекти из епохе, неке сасвим друге естетике, много је моћно и право чудо природе, према речима Милене Предић.
Глумица је остварила у каријери разне запажене улоге на филму и телевизији, а улога Свете Петке ју је сада избацила у први план тако да се о њој све више прича.
Осим Милене Предић, улоге у филму играју - Милица Стефановић, Филип Хајдуковић, Јадранка Селец, Бранислав Томашевић, Даниел Сич, Андреј Шепетковски и Младен Совиљ и неколико јорданских глумаца.
"Света Петка - Крст у пустињи" је прва српско-јорданска копродукција, која је светску премијеру имала 29. августа на 44. Московском филмском фестивалу. Ово је други филм редитеља Ђуровића на фестивалу у Москви, након филма "Ви идите, ја нећу!" (2016).
Редитељ отркива да су снимали три недеље у Јордану и да су од копродуцента из ове земље добили све идеалне услове да могу несметано да раде, те открио да је њихов буџет за цео филм био мањи колико кошта само један дан снимања великих холивудских продукција.
Зато је план био да снимају 16 дана тамо, али су имали и додатни дан снимања, на коме су урадили пет сцена, јер им дрон није укачио све што су желели. Били смо као права породица, боравили смо по шаторима, била је то мешана екипа српско-јорданска од барем 50 људи. Гледамо се сваки дан на сету, онда се распоредимо по собама, веома лепа искуства нас везују за снимање тамо, оценио је редитељ.
Филм води публику кроз 40 година искушења, дубоких унутрашњих борби, али и свеприсутне вере. Овај филм доноси причу стару вековима, која и данас живи у верницима и поштоваоцима Свете Петке.
Милена мисли да је универзалност ове приче најјачи адут, да у њој могу сви да се пронађу, и да смо данас сви у искушењу док живимо своје животе у једном времену невремена.
Милена и ја смо приметили да људи излазе смирени из биоскопа након гледана нашег филма, и чули смо да им је та два сата филма дошло као нека врста молитве или медитације. Публика излази из сале као да је била у неком другом свету, што и јесте, и забораве на све што су имали ван биоскопске сале. Филм вас увуче у тај свој свет и онда људи промишљају, рекао је режисер.
Он је навео да му стижу поруке од људи који се јављају након три дана од гледања филма и кажу му да и даље размишљају, слике су им у глави, склапају им се коцкице, одјекују им неке реченице.
Такви утисци су најлепша могућа награда коју овај филм може да добије, сматра режисер и косценариста, а Милена се надовезала да јој је савест мирна, јер је сигурна да су сви направили филм најбоље што могу, и да има осећај да сада та њена улога има свој живот мимо ње.
Предић признаје да је доста плакала кад је гледала филм у приватној пројекцији, било јој је јако емотивно, а онда на премијери, ипак јој нису сузе кренуле поново, имала је велико узбуђење од толико људи око себе, није могла да се опусти.
Редитељ је открио да су Милена и он имали један једини сукоб онда када је глумица тражила да погледа филм док се још "крчкао" у монтажи, али је он то одлучно одбио.
Ђуровић је сматрао да филм није готов, тако да у процесу монтаже пројекат добија свој прави облик и док он не буде задовољан, није желео да показује другима.
Мајка Љиљана као продуцент, ко-сценариста и ауторка романа је била веома задовољна филмом, иако се плашила да ли ће њен син успети да све то изнесе.
Наш филмски сценарио је имао 11 верзија. Неке ствари сам хтео да уђу у филм, али једноставно то није било изводљиво, просто због буџета, тако да смо од тога одустали. Онда сам целу причу фокусирао на живот Свете Петке, премда они који су читали роман знају да има ту још много других ликова пре и после њеног рођења, као и у модерном времену, прибижио је Ђуровић читав процес рада на филму.
Читаоци књиге им говоре да им је филм леп колико и роман, тако да је то редитељу било најважније да не изневере све оне који воле и поштују Свету Петку, читају о њој, а можда филм привуче друге младе људе да се заинтересују о животу ове светитељке.
Милена каже да је велика предност пројекта у томе што постоји веома мали број оваквих филмова.
Обоје су се сложили да им је филм представљао неку врсту путовања, где на самом крају добију неки дар. Ђуровић је открио да је снимање трајало две године у Јордану, Београду и Јашију.
Највише смо снимали у Јордану, у Румунији, где се налазе мошти свете Петке. Такође, снимали смо по Панчеву, Обедској бари, Бачкој тврђави, испричао је син велике књижевнице.
Режисер је открио да чека филмове ових дана да можда пошаље на фестивале у Каиро и Солун, први велики који долазе, чекају да виде селекције тих великих фестивала.
Филм о Светој Петки ће кренути у биоскопе по региону, као што је Република Српска, Македонија, Црна Гора, а онда ће имати турнеју по дијаспори - Швајцарска, Немачка, Швајцарска.
Филм је подржало Министарство културе Републике Србије, Секретаријат за културу АП Војводине, Филмски Центар Србије и Краљевски филмски центар Јордана.
Добио сам позив из Јашија да тамо прикажемо филм и идемо код њих у октобру, таман око Свете Петке, што је за мене велика част и благослов, поносно је истакао редитељ и сценариста филма.
Син Љиљане Хабјановић Ђуровић се прво определио да екранизује њен роман “Петкана”, али има у плану да реализује адаптацију још њене три књиге, пре свега “Наш отац”.
Тај роман је потпуно другачија прича од ове, естетски, редитељски, стилски изазовније за снимање. Већ сам кренуо да размишљам о сценарију по књизи, да помало пишем. Следеће године ћемо кренути по фестивалима, да учествујемо на конкурсима, тако да се надам да ће нам успех овог филма отворити даља врата, навео је Хаџи-Александар Ђуровић.
Моја мајка се бави у романима веома занимљивим темама, али су оне веома скупе зе реализацију. Тако би и роман “Игра анђела” био иделан за адаптацију, али опет, радња нас фокусира на Бој на Косову, све су то њене епске приче. Надам се да ће наша мала продукција расти временом, а ја желим да радим доста различитих пројеката, анализирао је Ђуровић.
Редитељ - сценариста је нагласио да му је недавно пришла једна жена из публике и питала га да ли ће можда снимати и екранизацију романа “Вода из камена” његове мајке, коме се она одушевљава.
Јесте то дивна прича, али и ја желим да мало пратим свој унутрашњи, ауторски осећај. Шта у мени пробуди у стварању, тиме се руководим. Најважније ми је да јасно видим будући филм пре него што и почнем да пишем сценарио. Свима је јасно да је процес снимања филма у Србији један јако тежак, дуг и компликован. Опет, никад се не зна шта све може да искрсне. Како сам веровао у претходни филм да ћемо га снимити, тако верујем и у следећи, сигуран је режисер.
Судећи по реакцијама публике, од будиста, атеиста, верника, има нешто у том филму што људе промени да не буду исти пре и после гледања филма. То нешто ће остати са њима. Шта је то нешто, нека свако открије у биоскопу, закључио је редитељ Хаџи-Александар Ђуровић за Танјуг.
