Његов Вечити календар матерњег језика, који је приредио академик Миро Вуксановић обједињујући записе о речима писца Проклете авлије, једна је од оних књига које су обележиле годину за нама. Може ли се рећи да је и било очекивано да се подухвата реконструкције тог „пророчког речника који је остао у наговештају“ прихвати писац који и сам вели да „чувати матерњу реч значи кућити најбољу имовину“, питали смо на почетку разговора академика Вуксановића?
„Као да приређивачи нису знали шта ће с Андрићевим Вечитим календаром, па су га дали на крају Знакова поред пута, као неки додатак, не много важан. Нису довољно разумели зашто је Андрић хтео да напише своју тестаментарну књигу баш о речима. Највише је на томе радио пред одлазак, док га је остављала снага. А знао је, тада и увек, да је темељ сваке књижевне појаве у речима, да се нигде као тамо не огледају човек и његово укупно деловање. Зато сам пошао за његовим записима о речима, највише у Знаковима и Свескама, скупио их, дао им наслове и помислио да се десило чудо, да је Андрићева жеља испуњена. То јесте привид, али пун смисла и достојности. Сваки одлазак Андрићевим путем јесте добитак. А истина је, то су тумачи мојих романа и приповедака тек недавно уочили, да већ дуго у њима покушавам да идем тим путем и да сам у својим књигама, у семољским највише, био подстакнут и Андрићевим недовршеним Вечитим календаром“.
Још један велики подухват је обогатио библиографију Мира Вуксановића у 2018: антологија стихова Петра II Петровића Његоша Горска луча. Они који оспоравају ваљаност оваквог приступа Његошу употребљавају, како и сами наводите у предговору, тезу „да парчад од разбијене чаше јесу кристали, али да после разбијања – нема кристалне чаше“. Ипак, за Вас нема дилеме да се сам ловћенски Господар не би због оваквог приступа бунио, напротив?
Његош је мој предак и кућна лектира. Он је почетак. Рано сам поверовао да бисмо постали неко други да нисмо имали њега. Не зато што смо одвећ начитани и мудри, но што смо његове изреке и опомене унели у свакодневне обичаје, као да смо их сами створили. То је морало да донесе заблуду да смо с њим изједначени. А опет, у издањима Његошевих књига, накупило се толико коментара, тумачења и објашњавања да понекад изгледа да он и није писао на српском језику. Постоји издање Горског вијенца на хиљаду страна. Свака реч је нашла образложење, али је, тамо као нигде, „Посвета праху оца Србије“ дата иза спева и тамо је враћено давно остављено јат. Све је, дакле, изучено и сабрано, али је супстанца оштећена. То је био разлог (тражење супстанце!) да испуним жељу издавача и осамим најбоље и најлепше Његошеве стихове, из три његова главна спева, да сачиним антологију антологије коју сви могу да читају, памте и разумеју без икаквих посебних калауза. Тако су се стихови сами споразумели са онима који су их давно научили. И тако ће бити и у сусретима који се још нису догодили.
Уз јасну поруку да Вам није намера да „саопштавате оно што је одавно познато“, лане сте објавили и монографију Насамо с Миланом Коњовићем која је у години његовог јубилеја открила неке необичне валере у портрету „сликарског устаника“, али представља и сведочанство о једном лепом пријатељству, развијаном током дугог низа сомборских година. Истовремено, та монографија открива и доста другачијег Мира Вуксановића од оног којег је читалачка публика упознала кроз „Семољску трилогију“ или романе Далеко било и Точило, који су лане поново објављени у другом колу Изабраних дела?
Моје сомборско пунолетство - тамошњих осамнаест година - у вишем смислу, стваралачком, посебно је помогло пријатељство с Коњовићем. Када су ми у САНУ предложили да обележимо његову годишњицу, видео сам да су моја сведочења о сликару настајала у распону од четрдесет година (1978-2018). Изненађен сам разумео да је тако морало бити, да је духовна сродност увек изнад наших намера и жеља. А када је издавач раскошних књига уз текстове дао стотинак репродукција у којима „боје певају“, добили смо Коњовића као јединство жестоког колорита и себичног говора. Тако су и мали записи порасли у сједињавању онога што сликар и писац истовремено казују. Слично, али у далеком простору, некадашњем и планинском, постале су једно магијске радње у дурмиторском пределу и књижевни дијалози у роману Далеко било, који је после доста година нашао своје читаоце који су га разумели на прави начин.
Тако се показало да урокљиве слике нису отишле од урока, да су данас занимљивија него раније. А роман Точило, сажет у свега 33 реченице, носи лик уметника који оставља град и одлази у стене, међу литице, да у њих уклеше јеванђељске реченице и његошевске стихове, да камен оживе речи као што је коњовићку равницу оживела боја. Ја осећам, у многим случајевима, како се својим немуштим језиком споразумевају све врсте уметности и књижевност која је уметност речи. То је природна појава и то је природни склад.
Када већ помињем јубилеје, стиче се утисак да смо, генерално говорећи, ипак достојније обележили велике годишњице Иве Андрића и Милоша Црњанског но претходно Његошеву која је, да цитирам Радивоја Микића, „прошла глуво“?
Његош, Црњански и Андрић не хају како ћемо обележавати њихове годишњице. Они су своје учинили. Ми им не можемо ни додавати ни одузимати. Они су оно што јесу. Али, због нас је важно да им се враћамо и када немају никакав јубиларни датум. Потребни су нам сва тројица ођедном. По њима можемо и да се казујемо и да се препознајемо. Сваки народ, па и српски, има своје светионике. Чува их да би био на „сунчаној страни живота“, како је говорио Коњовић. Уместо тога ми се гложимо чији је Његош (као да он поред свега што је знао није знао ко је), меримо колико је почасти добио Андрић (као да није заслужио све што је добио), расправљамо да ли је више изгубила САНУ или Црњански што није био академик (као да не знамо историјске прилике и податак да Црњански није прихватио да буде биран за дописног члана САНУ). А то је тако јер нас је, ракићевски речено, захватила политичка река, у њој се давимо и хоћемо некадашње време у наше доба да преместимо. То нико није успео.
Објављивање Точила у Изабраним делима још једном јер скренуло пажњу на тврдњу коју је у предговору изнео проф. др Јован Делић, да као аутор нисте гајили илузију како ће тај роман бити много читан (те му зато у поднаслову и стоју камерни), већ је у средишту Ваше пажње „мали број пажљивих, упорних и осетљивих чистих естета“. У којој мери тај став кореспондира са Вашим речима да је „мало правих читача“ док се као „муве умножавају помодари, скоројевићи, који трче за превише рекламираним издањима“?
Не пишем књиге за једно читање. Мислим да је читање важан посао и да су најпотребније књиге које не застаревају, којима се враћамо различитим поводима и које примамо споро, са застајкивањем, белешкама и тражењем значења. Већ сам рекао да се неки моји затурени романи сада откривају. Притом мислим на оно што раде књижевни историчари и критичари. Не очекујем редове људи који купују књиге што сам их написао (иако је и тога било). Велики тиражи су за класике и савременике који то неће постати (осим у ретким случајевима). Пишем из чистог задовољства, за себе, с понудом свима, али док пишем не мислим о њима, јер не подешавам ништа – ни за читање, ни за превођење. Служим матерњем језику. Завичај мојих књига је српска реч. Лепа су таква књижевна гнезда. Њих стварају једино писци који говоре оно што им је добро познато, где су слике и прилике на својим местима.
Када критика анализира Ваше стваралаштво, употребљава и термин „књижевна археологија“, уз појашњење да враћањем „ископаних“ речи у савремену књижевност, враћате у живот и део културног наслеђа. Осећате ли још увек ту страст археолога, истраживача?
Када бисмо умније и чешће „ископавали“ оно што је наше, исконско, почетно, у корену, у слојевима историје, нације и цивилизације, лакше бисмо живели сами са собом. Када бисмо знали да свака наша реч има свој родослов, да расте на свом месту, да је то наш први знак распознавања, да речи имају неколика дна а не само дно што се одмах види, не бисмо за писца говорили да је археолог који открива нешто мртво и непотребно. Нема мртвих и непотребних речи. Оне обнављају и себе и добру књижевност. Међутим, треба рећи да су свуда у свету управо музеји куће у које се често улази. Постоје и такве књиге.
Својевремено сте један разговор са Милошем Јевтићем завршили опаском о сату који откуцава на торњу: „К нама иде будућност! Одох да скинем сат с торња.“ Каква је данас судбина тог сата?
Наше су игре са сатом редовне. Док гледамо како секундарица саставља круг, говоримо да смо добили минут времена. А нисмо – толико смо изгубили. А ако смо само гледали сказаљку и мерили време а нисмо притом ништа учинили, нема разлога да носимо сат. А сат горе, на торњу, за све и свакога постављен, наговештава густе магле у којима га нећемо видети. Срећом, после тога ће осванути ведрина и сунчан дан. Па ко дочека. Нада је увек на чекању.
М. Стајић
