Едиција је, подсетимо, покренута 2010. године с намером да прикаже целовит развитак српске књижевности по новим мерилима и сазнањима, да прикаже континуитет литерарне речи од дванаестог века који је почетни до двадесет и првог века који је десети у низу, од усмене и житијске књижевности до савремених књижевних жанрова. Антологија излази у годишњим колима и досад су штампане 123 књиге, свака у хиљаду примерака. При томе сваки наслов негује исти модел: предговор (увек нови текст), антологијски избор, хронологија, селективна библиографија, напомене, објашњења појмова где је то потребно и избор критика. Уз то, у свакој књизи су штампана концепцијска и уредничка начела, списак свих одабраних наслова, преглед досад штампаних књига, као и имена приређивача, а у питању су академици, професори универзитета, књижевни историчари и критичари, писци...
У књигама дванаестог кола најобимнији посао обавила је Зорица Несторовић која је приредила књигу тројице писаца из осамнаестог века – беседе и писма Гаврила Стефановића Венцловића, песме и моралистичке списе Алексија Везилића, као и пословице првог њиховог скупљача Јована Мушкатировића. У осталим књигама су дела писаца двадесетог века, јер њих има највише у обе серије Антологијске едиције. Избор из дела Станислава Винавера приредила је Жељка Пржуљ у намери да што целовитије буду наговештени сви жанрови којима се писац бавио (песме, есеји, критике, записи, пародије). Приповетке, поглавља романа Пијана земља, критике, огледе, есеје, путописе и писма Милана Кашанина одабрала је Зорица Хаџић.
Прозу Светозара Ћоровића (двадесетак приповедака и роман Стојан Мутикаша) у целину је саставио Душко Певуља, а Милена Кулић поезију и есејистику Радета Драинца и Љубише Јоцића. У књигу Владислава Петковића Диса окупила је Соња Веселиновић безмало све његове песме, приче, ратне репортаже, једну беседу и два писма. Борислав Михајловић Михиз је у избору Бојане Поповић приказан као драмски и прозни писац (Бановић Страхиња, Аутобиографија о другима), есејист и књижевни критичар. Књига Александра Тишме, садржи романе Књига о Бламу и Употреба човека и приповетку „Без крика“ (приређивач Срђан Орсић). У истом колу је обележена и стогодишњица рођења Добрице Ћосића тако што је Марко Крстић припремио проширено издање књиге Пријатељи мога века, а раније су изашли Ћосићеви романи Корени и Бајка. Песме и есеје Милосава Тешића приредио је Драган Хамовић.
Када смо пре десетак година основали Издавачки центар Матице српске, у времену које се помало удаљава од књижевности, нисмо веровали да ћемо данас имати 123.000 примерака објављених књига у миленијумској антологији српске књижевности, али смо тачно знали којим путем смо кренули, како ћемо даље и где нам је циљ. Уз то је била потребна упорност коју смо неговали и вера у успех као незамењив савезник, каже за „Дневник” главни уредник највећег антологијског подухвата у српској књижевности, академик Миро Вуксановић.
Он додаје да је пред Издавачимог центром Матице српске још доста посла, будући да је план да Едиција Десет векова српске књижевности има више од двеста наслова.
За досад објављени посао изузетно признање припада великом броју људи окупљених на овом подухвату који има прворазредни значај за српски народ и његово стваралачко прожимање с култура других народа, у нашој земљи и у свету, иситиче академик Вуксановић.
Како додаје, нема међу људима природније везе од речи које имају пун смисао и уметничку висину.
Сваки народ стоји на два главна ослонца – језик и писмо. Књижевност је за обоје сигурно место. Зато смо дужни да понављамо колико је то место било важно некад и колико нам је потребно сада. Са задовољством истичем да су то на прави начин подржали претплатници на наша издања, Министарство културе, Покрајински секретаријат за културу и Град Нови Сад. Иво Андрић је дао пример шта могу да ураде „добра управа и племенита вештина“ када пруже руке једна другој. Андрићу треба веровати, поручио је.
М. Стајић
