Летопис Матице српске: Катастрофа и последице

НОВИ САД: Нови, октобарски број Летописа Матице српске отвара поезија Ђорђа Сладоја, овогодишњег добитника награде „Извиискра Његошева“, која му је уручена у августу у Црној Гори.
l
Фото: Ilustracija

Тим поводом Летопис доноси беседе Јована Делића и Ивана Негришорца о поезији Сладојева. Делић указује да је и обимом свог опуса, и тематском ширином и усмереношћу својих песама и вредностима које остварује и које брани, и блискошћу његошевском надахнућу и судбинском приврженошћу поезији која је из главе целог народа, и статусом у књижевној критици и међу песничком публиком, и наградама којима је његова поезија досад осветљена и овенчана, Ђорђо Сладоје достајан награде с Његошевим именом, и првим насловом Горског вијенца у том имену - Изиискрре Његошеве. Наводећи да у Сладоју ођекује глас Алексе Шантића, а да је драгоцено песничко упориште за њега био и Бранко Ћопић, Иван Негришорац указује да он није епигонски ходао утабаним стазама својих претходника. Он је само, како наводи Негришорац следио драгоцена упутства њихове особене душевности и естетске осетљивости, а онда је у живом животу и у пресном хумору који тај живот прожима проналазио све оно што је његово око и ухо умело да препозна и да песнички вербализује. Тај спој елегичног тона и тихог, елегантног хумора чини да се утисак о његовим песмама најчешће намеће са неодољивошћу пред којом нема одбране и заштите. Његова поезија се, сматра Негришорац напросто мора волети у меру у којој волите наше обичне, тихе и мале животе ван којих и нема много тога. Летопис објављује и беседу добитника изречену пред манастиром Успења Пресвете Богородице у Пиви о Његошу у којој указује да нема код нас, а вероватно ни другде у свету, примера да је једно песничко дело тако дубоко срасло са бићем „цијела народа“ из чијег је искуства, заправо, и настало.

Поезију у овом броју објављују и Александар Петров, Зоран Ђерић, Анђелко Заблаћански, Никола Милојевић, а прозу Гавра Влашкалин, Јана Растегорац Вукомановић и амерички писац Стјуарт Дајбек. У рубрици Есеји Летопис доноси текст Александра Петровића који тумачећи Шекспировог Магбета, а ослањањући се и на лично искуство, покушава да пружи одговор на питање ко заиста влада историјом. Утицајем идеолошког читања књижевности на рецепцију многих међуратних српских писаца бавио се Марко Недић, а Исидора Бобић тумачењем имплицитних (поезија) и експлицитних (интервјуи и есеји) поетолошких исказа Ивана В. Лалића указујући да је неопходно интегрално проучавати његову поезију и теоријске мисли јер је у питању један од најсложенијих песничких концепата 20. века. Катарина Пантовић представља имаголошке аспекте романа „Руминације о предстојећој катастрофи“ Филипа Грбића. Последње странице Летописа посвећене су критичким приказима нових књига.

Н. Попов

EUR/RSD 117.2962
Најновије вести