То се догодило у време последње масовне популарности овог жанра која се понајвише темељила на неочекиваном успеху „шпагети вестерна“ на коју „Нови свет“, упркос својим сећањем на Дивљи запад, није имао адекватан одговор јер је, у филму, био окренут „егзистенцијалном“ или „анти“ вестерну, док је у стриповима понављао излизане палп обрасце.
У остатку света вестерн је био на много бољем гласу и није сматран само пуком забавом за дечаке; зато су добри вестерни настајали широм планете: у Аргентини („Лариган“, „Циско Кид“), Енглеској („Мет Мериот“, „Мат Дилан“, „Вес Слејд“), Италији („Текс Вилер“, „Коко Бил“, серијал „Приче са Дивљег Запада“), Француској („Yери Спринг“, „Талични Том“, „Блубери“, „Команча“). Највећи утицај у француско-белгијској стрип школи имао је „Блубери“ који је, наследивши „Yерија Спринга“, постао еталон за многобројне нове стрип вестерне па и „Мек Која“. Пошто је солидно прошао код читалаца магазина, „Мек Кој“ је узнапредовао до „албумског стрипа“; кратке приче сабране су у премијерни албум „Легенда о Алексису Мек Коју“, а надаље ће се његове авантуре искључиво простирати на албумску дужину (најмање 48 страна). „Мек Кој“ је штампан у Југославији у различитим издањима, од „Екс алманаха“, „Бисер стрипа“ и „Супера“ до „Политикиног забавника“, најчешће у црно-белој варијанти. Стога овај херој није непознат искусним стрипофилима што је свакако плус за подухват агилног „Дарквуда“ Књига 2, 2017) који овај серијал презентује у пуном сјају - у висококвалитетним, колорно штампаним књигама са тврдим корицама које садрже по три албума-епизоде.
Мек Кој је на почетку приче поручник у јужњачкој војсци која се повлачи пред северњацима. Пошто бива заробљен, Мек Кој за рачун северњака одлази у Мексико и тамо, усред силних перипетија, сазнаје да је грађански рат окончан па са другарима Чарлијем и Максијем креће кући. Пут их, у епизоди „Мек Којева победа“, води до дама које нападају Индијанци. Оне се представљају као три кћери које из затвора желе да ослободе оца знаног као Убица Кејн. Мек Кој и другови су принуђени да им помогну али ослобађањем Убице Кејна њихове невоље тек почињу...
Ипак, Мек и његови прелазе Рио гранде и враћају се у домовину да би упали у рат војске и Апача у коме ће, као регрутовани специјални извиђачи, открити ко црвенокошце снабдева оружјем и „ватреном водом“. У трећој епизоди, „Бела смрт“, Мек Кој и дружина добијају задатак да сачекају командантову кћеку, али њу отимају Индијанци па војници крећу да је ослободе; онда се у све умешају злато, опијум и „бела госпа“, приказа која у снежом беспућу мами залутале људе од којих нико не преживљава тај сусрет. Кад се Мек и другови врате са ослобођеном девојком затичу празан градић јер становници одлазе на исток где је (опет) пронађено злато!
Епизоде, настале 1976. и 1977. године, резултат су међусобног усклађивања и усаглашавања аутора односно њиховог искушавања сопствених снага. Гурмеланов сценарио је мање-више коректан у поновном препричавању жанровских образаца, али га муче разрешавања заплета (која траже да се ситуације објасне за шта је потребно превише реченица које оптерећују слику). И основни тон прича се мења - прва епизода је базирана на гегу и карикирању док су остале озбиљније, са само понеким хуморним „одушком“.
Паласиосов цртеж и даље изазива различите реакције. Његов графизам темељи се на мноштву линија-шрафура које граде објекте, што има своје предности али и мане јер се нацртани облик лако губи-утапа у то мноштво. Ипак, пејзажи су врло убедљиви док цртежи лица и мимике нису увек успешни чега је он свестан, па те мањкавости обилно компензује екстравагантним колором, интензивним чистим бојама и њиховим неуобичајеним спојевима (понеки квадрати/табле личе на техниколор филмове) што стрипу даје дозу психоделичности (примерену периоду у коме је стваран).
Илија Бакић
