ЗАГЛЕДАН У СТЕРИЈУ  Пун круг кредом на кишној табли

Не зна се с које стране ђаво мрежу плете.
Naslovnica romana MREŽOLOVKA Srbe Ignjatovića, Umetnička akademija Istok, Knjaževac  2019  Foto: Dnevnik.rs
Фото: Насловница романа МРЕЖОЛОВКА Србе Игњатовића, Уметничка академија Исток, Књажевац  2019  Фото: Дневник.рс

Давно је Павле Јанковић Шоле, угледни уредник негдашњег Драмског програма Радио Новог Сада, предлагао да писци сентенцирају своја књижевна сочињенија у пуном сажетку тако што ће их штампати опоручно на најлон кесама. Очас би писац, ландарајући на кеси именом и презименом, добио статус кесописца. И варош би га изместа уважила, а са објављеним изабраним кесама био би неко и нешто. Није Шоле у тим раним осамдесетнеким слутио твитераше и фејсбуковце који се данас већ увелико сабирају и чатују на сва кликовања у свим правцима. У овом сатири(коњском) времену латио се пера Срба Игњатовић, искусни књижевни лисац са лављом гривом, да мемоарским блицкригом истресе из рукава блефере и шарлатане књижевног чаршилука са свим њиховим блех-музикалијама дописно расписаних скрибената. Управо, не тако давно, добио Петер Хандке лиценцираног Нобела, и заграктали политички стричеви околособни са све стринама, погрдно, наравски гласно, а да нису зачитали ни наслове пишчевих књига. Пун круг кредом на кишној табли, како би казао давни Бертолд Брехт.

Премерена Моравом, Савом, Тисом и Дунавом, стешњена сама собом, Србија има више романескних књига него писаца који расправљају, без нуклеарне фисије, како је „степениште изум над изумима.“ Писац фарсичног романа сналази се у процепу међу „зналцима ходничких тајни“ кочијашког менталитета да зађе међу вернике који се клетвено куну „у моћ литературе.“ Лови Срба Игњатовић (МРЕЖОЛОВКА – Уметничка академија Исток, Књажевац  2019 ) фалинке туђих подметачина и не обазире се на ловостаје олаких брбљиваца загледан у ту свеколику слаткоречиву лепљиву траку окачену о лустер времена како се ка тој самолепљивој сласти у ројевима залећу разноказне књижевне муве са гдекојим комарцем и обадом. Смешно и смушено горко.

Није лако сабрати догодовштине (раз)локалних шкрабала и сапети их у тако окраћалом, а смехом уштирканом роману. Швејкује реченицама Игњатовић и белосветске књижевне беспризорнике којима се учтиво додворавају књижевни шалтераши уз сетни подсет како је некад „све било некако другачије.“ Чим су нестале сајyије, а загубили се шустери, не лези враже, тржиштем су закорачили постмодернисти, а тај вајни постмодерниста „своја стара сценарија преправља у романе, дневничке забелешке претаче у есеје, интервјуе у драме, а поруке с мобилног у стихове.“ На све стране штампају се голи преписи. Прошета водитељка телевизијским екраном и већ сутра је родитељка хит романа која држи деци лекције о смислу писања луцидних новотарија. Највише сабраних дела затичеш, прескачући Достојевског и Толстоја, уколико си вешт трагач, на интернету. Лице ни не офарба ријалити кад оно осване у пуном црвенилу за три књиге унапред. Књижевност нам „буја уоколо као коров.“ У поезији више лијандера него трновитих ружа. Имамо у Новом Саду трговачке путнике који држе распаковане ташне свеже скројених књига за размену липа и орхидеја, није ни Београд бољи у увежбавању „трговачких чула“ на црној берзи. Осе налећу са свих страна, а тај налет може у недоба важити као „прворазредна постмодерна чињеница.“ Могла би се написати читава енциклопедија о књижевним скрибентима. Оде теча у пензију и тетки напише даровну књигу рузмаринских уздисаја.


Идиотизам је епидемија што хара планетом

Рејмон Кено написао је „Стилске вежбе“, а бочно, не марећи за ајфон и ајпед, Срба Игњатовић записује загледан у Стерију: „Нема те стране глупости која се код нас није оберучке примила! Добро упакован и нациљан, идиотизам је епидемија што хара планетом.“ Оставимо се стерилних фантазмагорија – суочавање са стварношћу јесте права мера спрам шмире олаких мистификатора.


И сад како се снаћи у забреклом идолопоклонству где „прошлост, стално исплутава као нечиста савест“, како уочава тамо неки „провинцијски Монтењ.“ Где год да се окренеш обрћу те шареним лажама ови што хакују, четују и скајпују, зар нисмо „обноћ, сви постали титуларна господа“, а празилук, шта ћемо с њим? Кликнеш и знаш више о Буденброковима од писца Томаса Мана. Нема код нас те Мале Крсне у којој неће преко ноћи васкрснути неки Галимарос пред којим колоне веселих паћеника чекају нестрпљиво штампање својих спирално узвинутих рукописа над стешњеним тајнама животног куплераја. Бирају се промоције на којима се може омирисати роштиљ уз оштра пића, затекне се ту и гдекоји осмехнуто трудољубиви читатељ.

„Пара нема, али слава расте“ каже скрибент извесном члану неког жирија и лицитира „фифти-фифти.“  Он бар нешто нуди „на руке“, а неки немају вајде ни од достављеног текућег рачуна иза поштено обављеног посла. Зврндови ничу као печурке у ова кишна времена. И тај Жива, саплетен у књизи Србе Игњатовића, тегли ташну крцату романима, обилази сајамске штандове, нудећи роман уз романе успутно таманећи „вињаке, лозу и клеку“ и онда пијан никако да изиђе из лавиринта искићеног билбордима, уморили се и он и то његово коферче у Београду, а на сајму књига. Шта ћеш, бато, данас студенти оцењују професоре!

А тај Жива „Србин из расејања; ваљда би више ‘палило‘ да се представљао као ситуирани уметник из Франкфурта“, није лако упасти у замку која се зове уметност. Књижевни превратници окупирали су интернет. Умрежиш се и на интернету си себи самом рецензент, аутор и едитор. Читам и смејем се до суза. над оболелом животном истином којој нема лека, окружен „којекаквим пиштољ-новинама.“ Свашта и којекаквих брља има за шанком наших дана уз дописне преводе свега и свачега. Јесте тачно да од исписаних „тлапњи не прави се литература.“ Писци, ма какви писци, читају се друштвене мреже и у нашој експерименталној земљи.

Милутин Ж. Павлов

EUR/RSD 117.5900
Најновије вести