Харизматични, а током концерта се видело, и изузетно приступачан и шармантан уметник, који је са сцене Коларчеве задужбине од првог тренутка зрачио позитивном енергијом и на оркестар и одушевљену публику, био је пре 33 године, на почетку каријере, такмац незаборавном Дмитрију Хворостовском, добивши 1989. на познатом Би-Би-Сијевом Међународном оперском такичењу у Кардифу другу награду (пре пет година прерано преминули сјајни и ненадмашни руски баритон био је тада победник конкурса). Убрзо је изградио интернационалну каријеру, тријумфално освајајући све водеће оперске куће , од Ковент Гардена и Бечке државне опере до Метрополитена, али и бројне концертне подијуме, певајући и лид, националне велшке композиције и духовну музику. На Бемусу је сарађивао с новоформираним Фестивалским оркестром „Виртуози“ под вођством Бојана Суђића, састављеним од професора Факултета музичке уметности, појединих чланова неколицине домаћих оркестара и одабраних младих инструменталиста, а као с гошћом концерта наступио са сопранисткињом блиставог професионалног успона, Софијом Петровић (коју је новосадска публика недавно упознала као Кармен у новој поставци истоимене опере).
Реткост присуства на домаћем подијуму Вагнерових дела свакако није само у недостатку правих „вагнеријанских“ гласова, каквим припадају вокали и хабитуси оба уметника, него и у код нас мањој традицији извођења његових музичких драма. Стога је први део концерта донео велико узбуђење већ од првих тактова маестетичне и опсежне, звучно богате увертире за Мајсторе певаче, на коју се надовезала арија Ханса Закса из другог чина, доминантног и стасом и гласом, Брина Тервела. Понирући у све поре свог огромног и моћног, али и пастозног бас-баритона, он је сјајно дочарао све изражајне сфере лика, нијансирајући га сигурно и чврсто, али и меко, све колорите Вагнерове музике с највећим полетом преносећи касније и на Вотанов опроштај из опере Валкире. Сувереност у свим лагама свог огромног вокалног распона и експресивности, беспрекорну певачку технику и вештину, приказао је и у другом делу вечери и као Дон Пизаро из Бетовеновог Фиделија и демонски Мефистофелес из истоимене опере Арига Боиита, оживљавајући их упечатљиво и страствено и у сценском исказу. Пленећи подједнако и живим гестом и покретима тела, а нарочито изражајношћу лица и погледа, слободним и наизглед сасвим лежерним приступом, невероватни уметник је потом приказао и своје умеће у интерпретацији мјузикла, нарочито у феноменалном глумачко-певачком тумачењу лика Тејвјеа из чувеног Виолинисте на крову, али и нумере из Камелота, најзад и Поргија у проосећаном дуету с Бес из Гершвинове опере Порги и Бес.
Откриће вечери за многе је било и прво огледање на Бемусу Софије Петровић, раскошног по волумену, боји и интензитету, у свим детаљима беспрекорно обликованог и изнијансираног драмског сопрана. Освајајући и осећајнишћу, чистоћом и музикалношћу, али и својеврсном стаменошћу и смиреношћу наступа (без и једног покрета), посебно је одушевила, после Изолдине смрти (из трећег чина опере), прекрасно фразираном аријом Вердијеве Лејди Магбет, али и као Бес у величанствено донетом дуету с Поргијем Брина Тервела, најзад и у високом сензибилношћу и нежношћу обојеној нумери Меморy из мјузикла Мачке. Диригентско вођство Бојана Суђића, нашег угледног маестра с великим искуством, знањем, даром, посвећеношћу и егзактношћу у неговању симфонијског и оперског репертоара, вођено карактером сваке поједине арије, дуета, или оркестарске тачке, било је прилагођено и тренутним могућностима још „младог“ ансамбла, којем и поред изванредног састава и способности предстоји још заједничког рада у обликовању уједначености и усклађености инструменталних група, промптне окретности, приправнсти и флексибилности у уједињеном заједничком дејству и деловању.
Марија Адамов
