Прва хорна Српског народног позоришта Јелена Скенџић

Хорна је лимени дувачки инструмент, познат као рог, док су је деца око школског оркестра звала и „крива труба”, ваљда због вишеструког савијања цеви која спаја узани усник са широким левкастим проширењем на крају.
Приватна архива/Јелена Скенџић
Фото: Приватна архива/Јелена Скенџић

То је оркестарски, камерни, али и солистички инструмент. Интересантно је да на листи најпознатијих хорниста у свету, међу којима су Јан Вацлав Стих, чије је умеће инспирисало Бетовена да напише Сонате за хорну и клавир с краја 18. века и Вилиам Вер Меулен, први рог Симфонијског оркестра у Хјустону и професора на Универзитету Рајс, нема ниједне даме. Сасвим довољан разлог да прву хорнисткињу оркестра опере СНП-а у Новом

Саду и трећу хорну Београдске филхармоније Јелену Скенџић означимо као исходиште причи у координатама занимања која су само на први поглед предодређена мушкој популацији. Специјализирала је класичан концерт у музици за хорну, притом је мајка двоје деце, ћерке Хане и сина Јакова и омиљена је комшиница у делу насеља Детелинара, где са комшилуком поподневну кафу испија и свакодневицу изван света музике препреда. Можда је опредељење за “криву трубу” настало игром случаја у млађим данима, али је тај избор био одскочна даска да данас буде у врху оних који су савладали мелодичност тог моћног инструмента.

- Од малена вежбам хорну, моја мајка је у то време радила у основној школи у Руменки и одлазећи тамо, упознала сам њихову наставницу музичког, која је предложила да ме упише у Музичку школу – прича Јелена Скенџић. - Тада сам желела да свирам флауту и након пријемног испита наравно да није било места за тај инструмент. Прво ми је понуђена хармоника, коју сам успела вешто да ескивирам, да би касније мој тадашњи професор Дубравко Марковић предложио да свирам трубу или хорну. Била сам мала и нисам много познавала ниједан понуђени инструмент, мислила сам да је труба “туба” и никако то нисам желела да свирам, док ми је хорна звучала примамљивије, те сам пристала. Када сам видела шта сам у ствари изабрала, нисам била одушевљена и нити пуно заинтересована, те ми је прво полугодиштие прошло у безвољности да се уопште препустим тој лименој ствари. Хорна је прилично бучна и ако се озбиљно не приступи савладавању технике свирања, она уопште не звучи милозвучно. Затим ме је отац поставио испред себе и рекао ми да одлучим: или ћу одустати или ћу вежбати и озбиљно приступити свирању, јер не могу да слушају више те ужасне звуке. Опција одустајања за мене није постојалала чак ни тада, те сам за зимски распуст седела и свакодневно вежбала, све док нисам надокнадила изгубљено.


Чланица многобројних оркестара

Јелена Скенџић је од 1994. године хонорарни члан Симфонијског оркестра Академије уметности у Новом Саду, а сарађује са Новосадском и Суботичком филхармонијом. На позив Музичке омладине Војводине свира прву хорну у Војвођанској омладинској филхармонији у њеном XIV радном периоду. Учествује у X и XI радном периоду Оркестарског кампа “Jeunesse” у Салцбургу, као и у неколико радних периода камерног оркестра “Camerata Academica”. Стални је учесник курса за хорнисте у Бекешу у Мађарској.


Хорну је учила од десете године и уписала ОМШ “Јосип Славенски” у класи професора Дубравка Марковића, затим СМШ “Исидор Бајић” у класи професора Јелене Јеремић, а студије завршава на Академији уметности у Новом Саду, у класи професора Ференца Тарјанија 2004. године. Док је била на трећој и четвртој години студија радила је као демонстратор у класи хорне професора Ференца Тарјанија.

- Са 12 година ми је представљена опција професионалног музичара, што ми се много допало, а убрзо сам и одсвирала свој први солистички концерт, 1990. године у Београду, Аранђеловцу, Сомбору, Руми, Апатину, Сремској Митровици и Новом Саду – присећа се Јелена. - Када сам уписала Средњу музичку школу, у то време је хорна била дефицитаран инструмент, те сам врло рано почела да радим у професионалним оркестрима, а први ангажман сам имала са 15 година, у тадашњој Новосадској филхармонији. Од трећег разреда средње школе почињем да сарађујем са Академијом уметности и радим у њиховим пројектима оркестра, а касније постајем и студент на Академији, 1996. године. У међувремену сам се и запослила у оркестру опере Српског народног позоришта, где радим и данас, већ пуне 22 године.

Низали су се солистички концерти, а пети јој је био уједно и последњи тог типа  2004. године у Новом Саду, када је на путу била ћерка Хана.

-Професионални музичар је исто што и професионални спортиста, константно мораш бити у тренингу – искрена је наша саговорница. - Постоји изрека: “Ако не вежбаш један дан, знаш ти, ако не вежбаш два дана, знају и твоје колеге, а ако не вежбаш три дана, зна и публика”, па тако је и код нас. Хорна и јесте такав инструмент који тражи константно вежбање и ко мисли да ту треба нека екстремна снага, греши. Битна је техника која мора бити савладана врло детаљно и педантно. Зато је почетак учења врло важан. Са нашим професором смо вежбали технике дисања, аикидо, издржај даха под нагибом, трбушњаке....  Нисмо радили само појединачно, већ смо много свирали камерну музику, као оркестар. Учили смо да свирамо заједно. Све су то ствари које граде професионалног музичара. И није увек талент примаран, некада је то и упоран рад, што се показало и у мом случају. Нисам била неки велики талент у почетку, али сам била невероватно упорна, радна и истрајна у својој намери да савладам тај инструмент и верујем да сам добрим делом зато стигла довде. Јако је важно да као музичар систематично приступаш свему, односно да не радиш само на једној ствари већ и да бринеш да си виртуоз, да имаш леп тон, да си добар као камерни музичар, али и у оркестрру, и као солиста... Једноставно да имаш ширину.

Хорнисткињи Јелени Скенџић је временом требао нови изазов, пошто јој у професионалном раду недостаје да се мало озбиљније посвети и симфонијској музици, те храбро одлучује да поред двоје деце, од којих је син дете са посебним потребама, изађе на аудицију за прву хорну Београдске филхармоније. То и чини пре шест година први пут, али не пролази. Неуспех је није спречио да буде упорна у својој намери и жељи да свира у симфонијском оркестру. Након годину дана вежбања, други пут се пријављује на аудицију и тада добија место треће хорне, те последње четири године професионално се усавшава и на том пољу.

- И поред бројних обавеза, успевам да одвојим време да вежбам, ћерка је сада велика, а дечак је покривен школом и има своје терапеуте који га и чувају, те тада успем да украдем неко време за себе – каже наша саговорница. - Дешавало се да морам и ноћу да вежбам, уз посебан апарат који утишава звук. Буквално легнем и одспавам, пробудим се у току ноћи да одвежбам нешто што ми треба за сутра и одсвирам концерт најбоље што могу. Организација у свему мора да постоји, а ако нешто довољно јако желиш, не смеш дозволити да те страх прогута. Вера у себе и упорност су од виталног значаја да човек досегне звезде.

Ивана Бакмаз

EUR/RSD 117.5653
Најновије вести