Жељка Милановић: Није музика мање музика ако је ведра и весела

НОВИ САД: На Дан Српског народног позоришта, 28. марта, у нашем најстаријем професионалном театру биће праизведена опера академика Дејана Деспића „Поп Ћира и поп Спира” под управом диригенткиње Жељке Милановић, редовног професора на Академији уметности у Новом Саду.
zeljka milanovic
Фото: Privatna arhiva

Пре три деценије Жељка Милановић је, тада као студенткиња четврте године Факултета музичке уметности, имала част да на Коларцу премијерно изведе хорску композицију академика Дејана Деспића „Дан свих живих“.

Нисам тада могла ни да сањам да ћу, ето, тридесет година касније поново бити у прилици да диригујем праизведбом неког професоровог дела, каже за „Дневник” Жељка Милановић.

И, каже даље, драго ми је што је то опера, што је то домаћа тематика, што су у питању овдашњи карактери које можемо да препознамо свуда око нас.

Наравно да никада није свеједно ко диригује, ко свира, ко пева, јер свако дело мора да прође кроз личности тих људи пре но што буде изнесено на сцену. Оно што је имао – професор је рекао у партитури, и сада је на нама да његове заиста сјајне, разигране музичке идеје што верније и сликовитије пренесемо публици, закључује Жељка Милановић.

Да ли је за диригента већи професионални изазов када му ваља трагати унутар неке већ стотинама пута изведене партитуре или када зна да ће неким делом први дириговати и тиме поставити одређене стандарде његовог тумачења?

Оба задатка су на свој начин особена. Особеност приступа делу које је раније извођено је у томе што ту треба да избегнете понављање већ виђене звучне слике, односно морате пронаћи свој пут, своју линију развоја, свој начин формирања целине... При томе, разумљиво, што је посматрано дело више пута извођено, то је и та потрага за властитим путем тежа и изазовнија. Особеност праизведбе неког дела огледа се, пак, у томе што партитури која је пред вама заправо тек треба да омогућите да заживи, да почне да дише и комуницира с публиком. Поступак је у овом случају дуготрајнији, напорнији, сваким се даном отвара нови простор, јер док не проникнете у његову суштину, заправо не знате какво је дело пред вама.

То важи и за оперу?

Поготово то важи за оперу. „Поп Ћира и поп Спира“ је дело од 2 сата и 15 минута музике; уобличити то у јединствену целину није једноставно. Детаљи су лепи и драгоцени, али ако нема добро осмишљеног „крупног плана“, они остају неповезани, без утемељења и самим тим губе значај. У сваком случају, морам признати да је, иако сам се и раније сретала са партитурама које су ретко или уопште нису извођене, рад на опери академика Деспића, у смислу припреме дела, био најтежи. Умногоме је то и због самог музичког језика који професор упорно из сцене у сцену формира, доследно инсистирајући на свакој појединој линији, које су развијане свака са својом микродинамиком, да би их онда стопио у ширу слику. Код њега је сваки инструмент пођеднако драгоцен, сваки има свој мелодијски живот. Напросто, оркестар ври као кошница.

И форма опере је необичнарецимо, хорска интермеца нису изузетак већ правило и практично најављују радњу у свакој следећој сцени са солистима...

Тежиште оркестарског звука је у интермецима и оркестарским соло партијама, којих има неколико, док је у сценама потпуни фокус на солистима и њиховој интерпретацији. И зато је одговорност на певачима огромна. Нема покривања, нема скривања, нема помоћи ни од оркестра, хора, диригента, немате на кога да се ослоните осим на свој глас, харизму и унутрашњи потенцијал. И ту сада долази до изражаја њихово сценско искуство и комплетан уметнички хабитус, природност, убедљивост... С друге стране, професор Деспић је посветио велику пажњу грађену сваком од тих ликова, који нису типизирани, напротив, продубљени су, изнијансирани, у музичком смислу обликовани до најмањих детаља, тако да чак и епизодне роле могу да буду итекако драгоцене за интерпретатора. 

Солисти с којима сам разговарао кажу да је неопходна изузетна концентрација јерако одлуташнемаш после за шта да се ухватиш“?

Професор Деспић је ток дешавања наизменично смештао на сцену, у хор и у оркестар, тако да без сва та три елемента објективно не можете да пратите дело. Не верујем, рецимо, да бисте могли да слушате само оркестарски звук и да се тиме задовољите, зато што су на многим местима солисти доминантни или је хор тај који однесе превагу. И зато је потребна велика концентрација да бисмо у реду уопште стигли од почетка до краја. А да бисмо при томе још нешто и искреирали, потребно је усвојити професоров начин музичког мишљења. Зато ми је негде жао што није било још оваквих опера на репертоару СНП-а, јер овде сви морамо да будемо јако дисциплиновани, потребна је веома велика одговорност у извођењу, пажљиво слушање колега и савесно интерпретирање своје деонице, са потребном динамиком, да би и други могли да „освоје“ простор који им је професор наменио... 

Наше оперске куће ипак не могу да се похвале неким континуитетом стављања на репертоар нових оперских дела, ни из светске литературе, а камоли домаће, а једно од образложења јељуди више волеТоску“, „Травиjату“...

Нови Сад има извесну динамику извођења савремених оперских дела: „Милева“ Александре Вребалов, „Последњи љетни цвијет“ маестра Зорана Јуранића, и то је добро. Међутим, треба радити континуирано, да таква дела постану саставни део репертоара. Тек тако ћемо успети да публику однегујемо за нешто ново. Није само позни романтизам тај који би требало да буде представљен публици, напротив. Уосталом, ни крајем XIX века нису извођене само опере старе век и кусур, већ су на сцену постављана дела завршена пре четири недеље, три месеца или две године. Нажалост, ми смо склони томе да све што је савремено гурнемо под тепих „да тамо одлежи“, иако нам се тиме сужавају звучни светови. А, ево, опера „Поп Ћира и поп Спира“ није само илустровала познати Сремчев роман, већ смо добили изузетно богато, свеже дело, слојевито, разноврсно, инспиративно, раскошно по звуку, инструментацији...


Ауторски тим

Либрето опере „Поп Ћира и поп Спира”, утемељен на роману Стевана Сремца, написали су Весна Миладиновић и недавно преминули оперски редитељ Дејан Миладиновић (1948 - 2017), по чијем је концепту дело на сцену СНП-а поставила Ивана Драгутиновић Маричић, стална редитељка Опере Народног позоришта у Београду.

Изузетно важан елеменат тог редитељског концепта су скице чувене илустраторке др Владане Ликар Смиљанић, на темељу којих су Владимир Савић и Сенка Раносављевић урадили сценографију и костиме. Хор је припремила Весна Кесић Крсмановић, а у солистичким ролама су Саша Петровић / Саша Штулић (Поп Ћира), Марина Павловић Бараћ / Виолета Срећковић (Перса), Данијела Јовановић / Лаура Павловић / Памела Киш Игњатов (Меланија), Бранислав Цвијић (Пера), Небојша Бабић / Горан Крнета (Поп Спира), Верица Пејић (Сида), Јелена Кончар / Вишња Попов (Јула), Васа Стајкић / Бранислав Станков (Шаца), Дарија Олајош Чизмић / Весна Аћимовић (Фрау Габријела), као и Марија Цвијић / Маја Андрић, Ана Бајић, Игор Ксионжик / Љубомир Поповић, Милош Милојевић, Жељко Р. Андрић, Никола Баста, и Марта Јакобац Морар.


Фото: Privatna arhiva

Академик Деспић је у интервјууДневнику“, који ћемо објавити на дан премијере, открио да је један од кључних разлога због којег је уопште пристао да пише оперудуховит либрето. Јер је, каже, током своје композиторске каријере тежио хумору у музици, и то ономхајдновске, доброћудне врсте“, сматрајући да је једно одубедљивих обележја савремене музикенедостатак хумора“...

Неспорна је чињеница да је професор подстакао многе младе композиторе да пишу ведрије, да музика буде и израз радости, доброг расположења, а не да публику само засипају патосом и неком исфорсираном тугом, све у уверењу да само кроз проживљавање најдубљих и најтежих емоција, кроз јад и чемер могу да се искажу. По академику Деспићу, није музика мање музика ако је весела и ведра. И опера „Поп Ћира и поп Спира“ је заиста својеврстан омаж том његовом ставу, не само због доприноса веома духовитог либрета Дејана и Весне Миладиновић, већ се то јасно осећа кроз мелодијске линије, кроз састав инструмената, кроз њихово коришћење на начин гиоцосо, дакле весело, шаљиво, разиграно... до општег смеха и каламбура којим одише цело дело.

М. Стајић

EUR/RSD 118.3017
Најновије вести