У питању су дела из фонда Завичајне галерије Музеја града, скулптуре и рељефи настали у периоду од 1942. до 1971. године. Већина остварења представљених на изложби убраја се у најзначајнија дела дуге и плодне уметничке каријере овог аутора.
На изложби ће први пут, поред оригиналних дела уметника, бити изложени и фотографски портрети Јована Солдатовића, као и снимци његовог атељеа, скулптура и рељефа чији се негативи чувају у музејској архиви. Фотографије је током шездесетих година 20. века снимио некадашњи музејски фотограф Љубиша Савић, а до сада нису биле излагане нити репродуковане. Ауторка изложбе и пропратног каталога је историчарка уметности др Јелена Бањац, музејска саветница.
– Централна тема стваралаштва Јована Солдатовића био је човек, а ангажовани став једна од кључних одлика његове личности и уметности. Скулпторски опус овог уметника носи дубоко хуманистичку поруку, посвећену добробити, миру и благостању човека – наводи Јелена Бањац. – Током дуге и богате уметничке каријере, од најранијих дела све до краја живота, своје ставове, осећања и забринутост за судбину човека Солдатовић је изразио у вајарском материјалу и исказао у скулптури. Његова дела су најбољи и најтрајнији израз животне филозофије и уверења уметника.
Солдатовић је током дуге и богате уметничке каријере доживео славу и јавно признање за свој рад. Аутор је близу стотину импозантних споменика у Новом Саду, али и на простору некадашње Југославији, као и биста знаменитих људи и скулптура. Његов споменик „Породица“ на кеју (1971) посвећен жртвама новосадске рације, „Разиграни коњи“(1973) на Новосадском сајму, „Борбе јелена (1965) на Петроварадинској тврђави, „Ђура Јакшић“ (1982) у Дунавском парку, само су нека од његових најзначајнијих дела и трајних обележја Новог Сада. Међу његовим упечатљивим делима су и споменик борцима НОР-а на Тиси код Жабља (1962), импозатни споменици Арсенију Чарнојевићу у Ибарском Колашину, Бранку Радичевићу на Стражилову, Јовану Стерији Поповићу у Вршцу, 40 скулптура на Сремском фронту. Аутор је великог броја скулптура срна, кошута, јелана, рода, коња које су постављене широм некадашње Југославије. У парку испред зграде Уједињених нација у Њујорку је његова скулптура „Двоје“. Своје стваралаштво је представио на четрдесет и осам самосталних изложби код нас и у свету. Награђен је са двадесет и четири одличја, међу којима су Награда „Политике“ за ликовну уметност (1958), Октобарска награда Новог Сада (1962), Награда Октобарског салона у Београду (1970), Повеља града Новог Сада (1981), Орден заслуга за народ са златном звездом (1986) и Вукова награда (1999).
Као друштвено активна личност, Јован Солдатовић је 1952. учествовао у успостављању ликовног одсека Више педагошке школе у Новом Саду – који се касније развио у Академију уметности где је био први професор вајарства. Био је један од иницијатора трансформације Петроварадинске тврђаве у колонију уметника 1953. године. Осим тога, Солдатовић је са неколицином новосадских савремених уметника био и један од оснивача Завичајне галерије Музеја града Новог Сада. Галерија је основана 1963. године на иницијативу управника и кустоса Музеја заједно са новосадским уметницима, са циљем да проучава, чува и интерпретира дела савремене ликовне и примењене уметности у Новом Саду. Данас уметнички фонд Завичајне галерије садржи преко 3.300 дела и представља најцеловитију јавну колекцију новосадске уметности која је настајала током више од пола века.
Н. Попов
