Приче из Музеја Војводине у Новом Саду - Мараме

Марама је једноставан одевни предмет, који без много размишљања пребацимо преко рамена, обмотамо око врата или ставимо на главу.
1
Фото: Женски музеј у Новом Саду

Међутим, она открива наш идентитет, порекло, пол, узраст, друштвени статус, а у данашње време и модни укус, припадност одређеној религији (у исламу ношење посебних врста мараме прописано законом) или чак симболише слободу. 

Међународна изложба „Марама као културни означитељ“ биће отворена у среду, 18. маја у 18 часова у Музеју Војводине у Новом Саду (Дунавска 37) и део је програмског лука „Хероине“, у оквиру пројекта „Нови Сад - Европска престоница културе“, а грађани ће је моћи погледати до 30. јуна. Изложба се временски поклапа и са манифестацијом „Музеји за 10“, Европском ноћи музеја, Међународним даном музеја, као и Националном недељом музеја.

На изложби, која је настала захваљујући сарадњи ЖеНСког музеја из Новог Сада, Женског музеја из Баварске и Музејом Војводине, биће приказане фотографије из породичних албума грађана, потом фотографије са легендама из различитих култура које је обезбедиле колеге из Немачке, предмети који су се користили за намештање мараме и косе, радови савремених уметница, планирана је пројекција документарног филма и радионица „Црвена марама“ на платоу испред Музеја посвећена пионирској марами.

- Изложба приказује и промишља културну разноврсност у европском, ваневропском и локалном контексту,  проблематизујући  важна друштвена питања – објашњава уредница ЖеНСког музеја у Новом Саду Вера Копицл. – Одлучили смо да сарађујемо с колегама из Баварске, јер се дуго баве истраживањем културе ношења мараме у целом свету, док смо тај одевни предмет изабрали, јер је последњих година једно од најважнијих питања феминизма прихватање избора, које се ломи преко (не)покривања жена. Како је свет постао глобално село западноевропска култура и вредности долазе у додир с исламом, те се поставља питање да ли је (не)покривање главе и лица марамом пресија или еманципација жене. Том темом се бави и документарни филм „Откривање“ ауторки из Сарајева, које покушавају да одговоре на питање зашто младе жене у 21. веку одлучуј да покрију главу и лице.

Женски музеј је позвао грађане да учествују у стварању изложбе тако што су могли да пошаљу фотографије из породичних албумима и одзив је био сјајан.

- Фотографије осликавају сећања, путовања, чак и животне борбе, па смо тако добили фотографије бака из прве половине 20. века, Црногорки из Баната, али и фотографије жена које су користиле мараму током хемотерапије, те с путовања у Африци, током обиласка Сахаре, што је посебно занимљиво јер су се покриле баш онако како се то чини у исламу, ни не размишљајући о томе – истиче Вера Копицл.


У високој моди од 1936. године

Мараме су већ дуго времена индустријски производ и куповане су на вашарима, у локалним трговинама колонијалне робе и од путујућих трговаца. Као свечано невестинско оглавље израђиване су од финих индустријских тканина: свиле, сатена, броката, плиша. Крајем 19. и почетком 20. века често су биле украшене златовезом и тада су скоро обавезно биле црне. Златовезом су их украшавале Српкиње, Румунке Буњевке и Шокице. Када је везивана испод браде представљала је свечани повез, док за свакодневне прилике је везивана ”по мађарски”, односно њени крајеви везивани су на потиљку. Понекад би жене крајеве обавиле око задњег дела главе и везивале их на темену.

- Модни тренд од тог једноставног одевног предмета направила је модна кућа „Хермес“ – каже Катарина Радисављевић. - Свилену четвртасту тканину украшену специфичним узорком, инсприсаним барокним гемама,“Хремес“ је увео у високу моду крајем 1936. године. Марама током 50-их година прошлог века постаје тренд у одевању средње класе.


У збирци народних ношњи и одевања Музеја Војводине чува се 167 марама за покривање главе, те је та установа дала допринос изложби експонатима који се тичу културе ношења мараме. Како објашњава етнолог и музејски саветник Катарина Радисављевић у традиционалном сеоском друштву, лични идентитет исказан кроз одевање није толико изражавао јединственост особе. 

- Мараме осликавају етничку разноликост Војводине, интеркултуралног простора који нам пружа добар увид у то како културна струјања са истока и запада на једном месту формирају јединствену традицију – каже Катарина Радисављевић. - Знало се каква се одећа носи радним данима, каква у свечаним приликама, а каква у ритуалним. Девојке су ишле гологлаве, док је женама коса покривана након свадбе. Статус девојке спремне за удају обележаван је прављењем сложене фризуре и додавањем разних украса, обично од врпци и вештачког цвећа и то у свечаним приликама. Верена девојка је носила траке које је носила као девојка, али и и невестински венац. У свакодневном животу традиционалних заједница у Војводини покривање главе марамом се задржало код старијих жена. Њихова истрајност у томе је последица задржавања друштвених норми у којима су се оне формирале као личности.

У традиционалним друштвима, али и у савремено доба један од најважнијих догађаја жене била је удаја, која је у прошлости означавала прелазак у одрасло доба. Због тога је припреми младе давана посебна пажња, а један од обреда било је убрађивања, односно чешљања невесте што се радило у току свадбе, најчешће у поноћ, а некад и ујутру после прве брачне ноћи. Церемонија је започињала скидањем венца са главе, затим чешљањем косе како прописује традиција и постављањем елемената оглавља удате жене -  подлошка за косу, доњег покривача и горњег свечаног оглавља.

- Доњи део оглавља чинила је коса очешљана на одређен начин и тврди подметач помоћу којег је коса добијала жељену форму. Преко тако добијене основе стављана је капица или марама од обичног платна, чија је улога била да учврсти целу конструкцију и уједно спречи да се горње оглавље испрља од косе – објашњава Катарина Радисављевић. - Тек када је сваки од тих елемената био постављен на главу, стављало се горње део, односно разни облици, прекривача и украса. Најраспрострањенији тип горњег покривача за главу у Војводини, али и на читавом простору Балкана и Југоситочне Европе је била четвороугаона марама која се пресавија по дијагонали, те се у облику троугла везивала на главу. Тај једноставни тип горњег прекривача је опстао дуго времена и још се може срести по селима, где га носе старије жене. Једноставност кроја мараме и начина њеног ношења је свакако допринео дугом трајању овог аксесоара у одевању традицијске заједнице.

Правила пристојности, која у вишим друштвеним слојевима западне и средње Европе датирају од средњег века, налагала су удатим женама да им глава, брада, врат и рамена буду прекривени. То правило установила је католичка црква која је папским декретима из 1279. и 1355. године прописала обавезно ношење вела на јавним местима за жене и девојке старије од 18 година. Обавијање целе главе, осим лица, дугуљастим парчетом тканине забележено је у ношњама Срба, Буњеваца и Шокаца у Војводини почетком 20. века. Променом односа према коси, крајем 19. века у Војводини, која више није табу, долази и до трансформација спољног дела оглавља, чија функција није више толико истакнута потребом заштите, те се све више обраћа пажња на његову естетику.

Силвиа Ковач

EUR/RSD 117.3529
Најновије вести