Стара прича о продаји људског тела, односно употреби човека, овде је заснована на новинском чланку из Америке, о људима који привремено или стално, у зависности од цена, тетовирају име фирме или производа на својим рукама, ногама, грудима, или попут нашег јунака, Ендија, посред чела.
Као истинита анегдота, прича је врло илустративна. Вукадиновић је, попут вештог писца, правог драмског занатлије америчког типа, исконструисао комад који се тиче не само Ендија, него и његове девојке Кетлин и њиховог другара Дејмона. Приказао их је као генерацију некадашњих хипика, мање-више отпорну на изазове конзумеризма, потрошачких култура, ипак стегнуту, разапету између својих жеља, кредита, изазова глобализованог света, загађења потрошњом фосилних горива, ратова у земљама трећег света. Веридба Енди и Кетлин, уметничка каријера Кетлин, а и њихова пријатељска веза, ненајављеним поступком Ендија, озбиљно је угрожена...
Редитељ Петар Јовановић радњу смешта у невини бели свет, сведену, чисту сценграфију дома Иване Јанчић, као референцу на “Вајт албум” Битлса, који се слуша у неколико наврата, флешбекова илустративних за бекграунд ликова. Радња до краја ипак остаје једносмерна, једнослојна, исувише јасна и разумљива, површна, са драмом испуњеном понављањима, дискусијама општег типа, како је и написана. Без превеликих интрига, узбуђења, на моменте вицкаста и забавна, лавира између комедије и трагедије савременог човека, заокупљеног сукобима старога и новога сензибилитета. Невоља је што ми те сукобе углавном видимо споља, са мало или нимало унутрашњег тока, развоја њихових ликова, односа и ситуација, испресецаног поменутим флешевима и окончаног ироничном назнаком хепиенда (драматургија Светислав Јованов).
У игри Ивана Ђурића (Енди), Марије Меденице (Кетлин) и Страхиње Бојовића (Дејмон), као и целокупној атмосфери представе “Билборд”, у копродукцији Српског народног позоришта и Плус театра, може да се ужива, поготово у бржим деловима, када делује да ће прича да постане још блесавија, кроз сновиђења, фајт пријатеља или уновчавање чека, где се улази у надреални ниво описаног феномена (“рекламождерства”), односно уметнички свет Кетлин, која би да постане уметница.
Тек овде се стиче једна мала назнака, дубљи ниво - метареференца, о назначеној употреби човека, људскости, на примеру Кетлин, чак и кад је реч о њеним верним заштитницима, уметницима (случај који може да се примени и на драму Вукадиновића, засновану на стварним догађајима). И даље недовољно за проширење утиска да је реч о коректној репертоарској представи чији је циљ само површна рефлексија савременог (западњачког) друштва, који овдашњој публици, и поред достојанствених улога креативне екипе аутора, може да буде исто што и свака шпанска серија, или навала ријалитија.
Игор Бурић
