Дина Дедовић Томић: Најбоље што се може

Академија уметности у Новом Саду изнедрила је нову генерацију глумаца од којих се неки, попут Дине Дедовић Томић, већ етаблирају на сцени.
с
Фото: Приватна архива

Ову младу глумица која за сада игра само на мађарском језику посвећенија публика већ је приметила, а шира позоришна јавност могла је да је “открије” на Стеријином позорју, у представи “Витезови Лаке Мале” Андраша Урбана (Позориште “Деже Костолањи” Суботица), после тога у улози Каролине у представи “Казимир и Каролина” Едена фон Хорвата, у режији Роберта Ленарда (Салашарско позориште), а ускоро ће је гледати и као Ирину у “Три сестре” А. П. Чехова, у Народном позоришту/Непсинхаз Суботица. 

Како вам је било да заиграте код Андраша Урбана на реномираној сцени Позоришта “Деже Костолањи” у Субитици? Такорећи право са академије, па у представу која је позвана на Стеријино позорје, награђивана... Плус, тематизује однос савременог позоришта и глумачке игре, у “ускобу” и са захтевима публике... Све делује тако тешко, а представу играте са великом радошћу и лакоћом!

– Кад ме је редитељ, господин Урбан Андраш позвао, искрено, прво сам се јако уплашила. Била сам трећа година на академији, и ни помислити нисам смела да ћу упасти у један такав тежак процес рада, како се ради у Позоришту “Костолањи Деже”. Имали смо пуно домаћих задатака, сцене, импровизације, разговарали о свему, баш пуно. Упознала сам скроз другачији рад, процес проба, од онога на шта сам на академији навикла и научила. Баш сам била уплашена, али данас већ с уживањем и слободом играм ту представу. Захвална сам господину Андрашу да ми је дао прилику и имао поверења.

После тога, публика је имала прилику да вас гледа у “Казимиру и Каролини”, сад већ чувеној представи Салашарског позоришта. Које су све разлике и сличности у те две улоге и представе?

– Салашарско позориште је један скроз другачији жанр. Другачија средства треба покренути за ову врсту позоришта. Оно је један такав простор одакле се не може изаћи “Затворени” су глумци, редитељ, кореограф... Сви које раде на датој представи! За време рада, стварања представе, месец дана ти људи заједно живе на салашу, у Кавилу. Сами кувају, перу, спремају, косе траву... Свако има свој задатак и распоред. Треба да буде ред и дисциплина. Пробе су на сунцу, у подне. Јако је тежак процес, кроз које прође сваки војвођански глумац, који је учио на академији на мађарском језику. Истина, ове године су од нас узели баш тај део, што је суштина овог позоришта, да идемо са представом у таква села, мања места и насеља, где нема позоришта. Ипак мислим да смо и ове године извукли из ове ситуације најбоље што се могло.

Тренутно у Народном позоришту Непсинхазу у Суботици радите на улози Ирине, једне од три чувене драмске Чеховљеве сестре. Са ким радите и како тече тај процес? Који су захтеве опет једне велике и битне улоге?

– Са редитељем Шебешћен Абом из Румуније радимо представу “Три сестре” од Чехова. Више пута је он већ радио у Суботици. Мени је ово прва премијера у Народном позоришту. Ирина је сањар, и као мало дете жуди за таквим осећањима, путовању и замишљеном начину живота који постоји само у њеним сновима. Она само замишља, сањари о њима, а у то увуче са собом и околину.

Кад се ова три питања сложе у једно, за младу глумицу као што сте ви, делује да вам предстоји велика каријера. Шта бисте ви пожелели за себе у њој?

– Ако бих могла да пожелим нешто себи, то би било да у сваком послу пронађем нешто што ме покреће, што ме размрда, развија. И било би добро да људи, колеге, редитељи, воле да раде са мном.

Игор Бурић

EUR/RSD 117.5781
Најновије вести