ИНТЕРВЈУ: ПРИМАДОНА ВЕРА КОВАЧ ВИТКАИ, ДОБИТНИЦА КАРАЂОРЂЕВЕ ЗВЕЗДЕ ПРВОГ СТЕПЕНА Другима сам увек давала и натраг све добила

Међу 107 награђених поводом Дана државности Србије, једна од истакнутијих добитница свакако је примадона Вера Ковач Виткаи, професорка певања на Академији уметности у Новом Саду у пензији, која је примила Карађорђеву звезду првог степена.
a
Фото: privatna arhiva

Уз плодну и дугу каријеру оперске певачице, о чему сведоче и публика и писани трагови, деценијама је текла и њена педагошка каријера, о којој најбоље говоре њени студенти, са којима је и данас у контакту.

Док тече разговор са њом за наш лист, телефон непрестано звони, управо они се јављају да би честитали својој професорки и на овој награди. Не само да је не заборављају, већ су за њен деведесети рођендан пре годину дана приредили оперско вече на којој су наступили у њену част. Активна и данас, она учествује у оперском такмичењу које је основала под својим именом, и редовно посећује оперске представе и концерте.   

 Да ли неко у деведесетој години уопште очекује да ће добити још неко признање? Занимљива су стога и питања, иако крајње формална, да ли је вас ово изненадило, и како сте се осећали кад сте чули да сте га добили?

- Нисам очекивала, мислила сам да је то већ готово. Усталила сам се овде као домаћа, каријера је већ готова, више не певам, само ту и тамо кад ми студенти дођу, па им мало помажем у техници, или ако имају проблема, али да поново добијем награду, то није долазило у обзир, јер више нисам у том фаху да нешто производим. Смирила сам се као пензионерка, бивша професорка, долазе ми студенти, причају, и мени је то врло драго, али да ја добијем награду, то ми није било ни на крај памети. Кад смо чули вести од ћерке Аготе, ја нисам веровала. Кажем јој да провери, јер сам имала често лажне најаве, па смо и раније проверавали. Мислила сам да се можда неко игра са мном. Кад смо сазнали да је то тачно, одлучили смо да одемо у Београд, да примим ту награду. Испало је да је то заиста једно дивно признање, и дивна награда у облику звезде. Јако леп осећај је био да то добијем, и заиста сам била пресрећна. Јер, у овим годинама ништа више нисам очекивала. 

Јесте да сам пуно себе дала за уметност, читавог живота сам само давала, колико сам могла. Ко год ми је дошао на врата и тражио помоћ, ја сам свима давала. Свима сам хтела да помогнем. Вероватно је то и учинило нешто, па сам добила назад оно што сам свима давала, јер ако дајете, то вам се на неки други начин враћа. Ја сам за то веома захвална.

 Имате осећај да вам се све то вратило?

- Јесте. Пуно сам радила, много чега сам се одрекла, много сам пропатила, и на сцени и у животу.

 Није познато да је неко овде имао концерт за деведесети рођендан, захваљујући својим студентима који су то организовали.

- Мене и данас моји студенти обожавају, нон-стоп ме зову. Кад сам отишла у пензију, 78 година сам имала, нису могли да ми даље продужавају стаж, и тада су моји студенти тражили да будем емерита, што су сви подржали, али Академија није дала. Деветоро мојих студената се потписало да желе код мене да заврше студије. Од мојих студената никад лош глас нисте чули. Ја сам све дала, своју душу за њих, као да су то моја деца. За време бомбардовања, овде су спавали, код мене у стану, и хранила сам их. То су била моја деца, тако сам их штитила и водила. Али, што се тиче рада, ту сам била строга, у свему, и увек тражила тачност.


Морамо неговати и певаче и публику

– Ја сам професорка, и зато ми је жао те омладине која ради, и све мање их је. Јако сам разочарана због тога, и не знам шта да им препоручим, јер немам идеју како, и шта да им кажем.   Да сам ја директор Опере, ја бих суботом, то сам и предлагала, отворила сцену, једанпут за солистички концерт, други пут с оркестром, или само оркестар да наступи, или само хор. Сваке суботе треба да у позоришту буде неки догађај, или концерт. Нека буде у 11 сати преподневни концерт, отворен за јавност, да сва врата да буду отворена, па да дође ко хоће. На једној представи сам срела дечкића, скромно обученог, и питала га одакле је, а он ми је рекао да је из сиротишта, да је дошао сам, воли да долази, јер воли оперу. Замислите! Дошао сам да слуша оперу! Требало би неговати такву публику. Али, ми не умемо ни да негујемо. Има и она друга ствар. Сад кад одем на оперске представе, видим да ипак има публике. Има довољно публике, али представа нема! Шта је четири представе за месец дана?


 Будући да још увек пратите музички живот овде, да ли видите неку певачицу или певача који би могли да буду попут оних из ваше генерације? Да ли постоји нешто по чему би се могли издвојити, и шта, поред гласа, морају још да имају, да би успели и опстали?

Фото: Бранко Лучић

- Виолета Срећковић (првакиња Опере СНП-а) сада води оперски студио и она то јако добро ради. Толико талентованих певача има, да сам се ја на задњем концерту изненадила колико имамо добрих гласова и талентованих, и сценски и музички, и у сваком погледу. Али, где? То је питање. Позориште је пуно, и једно и друго, са ангажованим певачима, неки су ту уз протекцију, а нису за то, а ова талентована омладина, где сад да почне? Мало ту и тамо могу да певају, ако могу солистичке концерте да одрже, али то није то. Имамо у Србији две оперске куће, у Београду и Новом Саду, које су препуне, и не могу их ангажовати. Мали број представа имају. Не могу ни они који су ангажовани толико да дођу до изражаја. Ево и сада, има само три, четири представе месечно. Па ми смо имали толико представа недељно! Имали смо четири оперске представе недељно, или дванаест месечно, и осам балета! И сад, шта млади да раде? И у иностранству их не примају, јер су исто пуне куће. Са свих страна долазе. Али, и тамо затварају оперске куће, тако да је врло, врло тешко овој омладини, која сад долази, и која се бави озбиљном музиком. Жао ми је и што имају тако мало оперских представа, само две, три, и готово, јер се тако не могу развијати. Морате имати стално упевавање, морате нон-стоп певати, јер се само тако можете развити као певач. Овако ће таленти пропасти. То је за мене страховита туга.

Н. Пејчић

EUR/RSD 117.1474
Најновије вести