У овој представи, рађеној по мотивим комада “Лепеза” Карла Голдонија, играју глумци и копарског и Новосадског позоришта, које је организатор поменутог фестивала и на чијој сцени ће се изводити представе. “Вентилатор” је режирао Јака Иванц, кога сматрају једним од најоригиналнијих младих редитеља у Словенији, а нашој публици је познат по представи “Буба”, рађеној по тексту Младена Поповића, која је била изведена у званичној конкуренцији Стеријиног позорја пре неколико година. Оригиналном би се могла назвати идеја да се споје свет “комедије дел ’арте” и постапокалипсе, као што је случај у овој представи.
Сусрет та два света не нуди, бар на први поглед, обиље смеха. Где сте ви нашли простор за хумор у тој, помало необичној, комбинацији?
– Било би чудно да је Голдони свој текст у поднаслову означио као комедију, а да је видео да му је више испала трагедија. Ликови од којих сваки понаособ носи једну битну основну људску емоцију, или карактеристику (љубав/љубомора, похлепа), долазе у ситуације, које генеришу комичност, без обзира на време у којем настају представе. Зашто не би онда направили претпоставку, да се ова прича догађа баш на самом крају цивилизације, кад нам пре самог краја не преостане ништа друго, него да се вратимо на основе? Једна битна промена, коју носи та наша постапокалипса је да су, уместо класичних ликова “комедије дел ’арте” (Харлекин, Панталоне...), ликови у представи добили животињске карактеристике. Кокош, коза, пас, мачка...
У Голдонијево време су се људи хладили лепезом, а данас имају вентилатор. Некако се испоставља да су ти реквизити кључна и сасвим логична карика која повезује Голдонијево и садашње време, у којем смо суочени с глобалним отопљавањем и о којем, између осталог, говори ова представа. Да ли тај проблем данас највише погађа цивилизацију?
– Лепеза, као што гласи наслов оригинала, је објекат, који се може лако заменити и који генерише све ситуације у комедији, која може носити и предзнак “комедија реквизита”. На почетку договарања са Иром Ратеј и Јуретом Карасом око представе, нагласио сам да је битно да се лепеза замени нечим што је нама ближе. Онда смо се одлучили за вентилатор, а што је било најбоље у томе је да се исто пише на свим језицима (мађарски, словеначки, српски, италијански). А глобално отопљавање… може се и од сахране направити комедија, а то не значи да то није трагично. Као што је Роyер Блин напоменуо, нема трагичног без комичног. Па, и Чехов је “Три сестре” звао комедијом, а играмо га са темпом глобалног отопљавања. Кад ћемо, то јест хипотетички, на крају крајева цивилизације, кад стварно схватимо да нема више спаса, повући црту испод свега шта се десило? Сигурно ће нам остати само то да кажемо: Како смо могли бити толико глупи? Да није, можда онда, глупост проблем који највише погађа цивилизацију?
Постапокалипсу у овој представи преживљавају народи са највишом стопом самоубистава на овим просторима. Да ли је то црнохуморна иронија судбине?
– Не знам да ли је то црнохуморна иронија судбине, али је духовито. Као што је Јуре Карас записао у прологу, “ако историју пишу победници, будућност пишу преживели”.
Како се љубав, после свих цивилизацијских промена, падова и успона, поново испоставља као најважнија и највреднија ствар?
– Па… љубав је… љубав. Шта ја знам. Нема неке теорије… И да постоји, увек је боља у пракси. Љубав и комедија у теорији су једноставне, а у пракси – тежак посао. Љубав је у бити као уметност, а комедија чиста математика, и штета је када обе постану више - мање само још економија.
Четири језика се чују у овој представи, и то није препрека да се све схвати, већ се чини да то заправо руши све зидове неразумевања. Али, колико је компликованије режирати представу на више језика? Музика, иако измешаних словенских, италијанских, мађарских и српских сазвучја, свакако ће свима бити блиска.
– Пуно стрпљења. На почетку, на сцени нико не разуме никога. Тешко је глумцу кад чека на своју реплику, кад нема појма шта партнер прича. И ја на почетку нисам знао шта је текст, а шта приватни разговор на сцени, јер не разумем ни реч мађарског језика. Моја идеја на самом почетку је била да у неком тренутку схватиш да не треба да гледаш у титлове, јер ти не требају. Није ни прича у таквим комедијама прекомпликована. Иначе, нема музичке комедије без добрих певача и добре комике. Да не причам како је потребно и знање плеса. Све је у брзини покрета и контроли глумачке вештине. Морам похвалити целу екипу и свима захвалити на сарадњи. Лепа успомена.
Музичка комедија, како пише у поднаслову ове представе, свакако није лак редитељски задатак, чак је и међу тежим, поготово када се ради у копродукцији?
– Са Давором Херцегом, композитором са којим сарађујем већ од прве представе, последњих пар година радим музичке комедије. Давор има супер осећај за компоновање позоришне музике и сонгова. Најтеже је да сонг музички подржава нарацију, значи да има битне информације у сонгу, без да преузима главну улогу. Можемо имати феноменалан комад за слушање, али то неће функционисати у представи. Исто важи и за текстове сонгова, које је изврсно одрадио Јуре Карас. Он је неке сонгове писао чак на српском језику, да би то било могуће преводити на мађарски, што је радио Роберт Ленард, а он не прича словеначки. Било је ту пуно нових ствари, о којима код обичне режије ни не помислиш да може бити проблем. Али, са добром екипом и изванредним глумцима, који су и феноменални певачи, и ови проблеми брзо су нестали.
Ова представа је више него у складу с концептом фестивала “Синерџи”, јер испуњује и оно чему се тежи: повезивању и сарадњи театара мањинских језичких заједница. Колико та идеја може имати значаја, уметничког, друштвеног?
– Свака оваква копродукција доноси свежину у позоришне куће и свежину публици, што је најважније.
Н. Пејчић
