Ипак, пронашла је начин да им свима путем друштвених мрежа пошаље поруку љубави и то кроз посебно уживо извођење неких од њених најлепших песама. Она и њен бенд путем видео позива из својих домова изводе својеврсне мини концерте, чиме су привукли велику пажњу и добили похвале од хиљаде пратилаца. Како нам је певачица објаснила, желела је да на овај начин пружи глобалну подршку свима, не само својим фановима, јер се сви сада налазе у истој ситуацији, те да песмом пошаље позитивну енергију. У разговору за „Дневников“ ТВ магазин открива да је одлучила да на овај начин одржи контакт са својом публиком и свима онима који воле нешто иновативно.
– Морам да признам да је певање из собе нешто што је сигурно много теже за све нас професионалце јер смо ми навикли да певамо у глувим собама, на феноменалним певачким микрофонима, где се наш вокал после обрађује и буде компатибилан са свим музичарима. Међутим, за праве певаче и професионалце то никада неће бити проблем. Зато што они шаљу једну позитивну емоцију и нико ту не води рачуна о вокалу који није сређен и дотеран него је битно да пошаљете људима добру поруку и кажете да смо сви заједно у истом проблему. Битно је да дамо подршку једни другима, без обзира на то којом се професијом ко бави. Сада је дошло време да се на телевизији коначно виде и чују екукованe личности и образовани људи из струке, који дају своја релевантна мишљења у вези с читавом овом ситуацијом – каже на почетку интервјуа Лепа Брена.
Може ли песма да уједини људе, будући да се цео свет сада бори против истог вируса?
– Песма нема пасош. Она лети на крилима позитивне и добре вибрације и крилима љубави и долази до свакога. Мислим да песма заиста може да буде психички лек за све нас.
И музичари у целом свету су међу онима који су у овом тренутку остали без посла. Kако уметници могу да искористе овај период за даљи посао?
– Сматрам да је музика, као грана привреде, заиста невероватно погођена. Постоји пуно људи који живе од Јутјуба и од разноразних реклама. Међутим, маркетинг ће сигурно да се смањи с обзиром на то каква је ситуација у читавом свету. Проблем ће бити музичарима који су живели из дана у дан и људима који имају веома мала примања. То је комплексно питање јер је у нашем послу специфично то што колико радиш толико и зарадиш. Мислим да ће највише бити погођени они који су свирали и зарађивали од тога из дана у дан, а немају фиксне месечне приходе.
Kако се суочавате с вишком слободног времена током ванредног стања?
– Уопште нисам навикла да имам оволико слободног времена и да будем посвећена себи и својој породици, кући и оном што ме заиста интересује. Мислим да је карантин изазван светском пандемијом заиста на неки начин и добро дошао људима попут мене, јер ми певачи радимо интензивно. Барем ја певам од своје 16. године и навикла сам да живим веома психо-физички напорно па је то сигурно оставило трага на моје здравље. Покушавам да ову изолацију искористим паметно. Морам признати да сам добро ораганизована, али никада нисам имала толико времена да будем посвећена себи. Веома је тешко и компликовано поднети када радите из дана у дан малтене увек све исто, али бавим се углавном собом, кућом, физичким активностима. Играм стони тенис, вежбам јогу, медитирам, шетам кучиће, смишљам сваки дан нешто да ми мозак буде запослен.
Као дете за 1. мај увек у природи
Ове године празник рада, одосно, 1. мај, према најавама неће моћи да се прославља традиционално у природи. Које прославе овог празника највише памтите из прошлости?
– Мислим да се доносе мере које спречавају ширење короне зато што страдају они који имају слаб имунитет. Знам да су ове мере врло репресивне и да ограничавају слободу кретања и да нам свима веома тешко падају, али мислим да су спасиле много људи да се не заразе. Сећам се да се 1. мај увек славио са татиним и маминим породичним пријатeљима, да смо увек били на излетима, да се вртело јагње или прасе и пекли ћевапи, да је увек било пива и вина и да је било пуно радости. Ми деца смо се играли бадминтона и свих оних игара која се деца данас не играју јер су затворени по кућама.
Прошли смо разна ванредна стања у прошлости, колико је из вашег угла ово стање сада другачије?
– Сигурно да је на Балкану било највише ратова и да је овај балкански народ има ген за преживљавање. Међутим, сигурно је да се и тај ген и ген страха преносио са колена на колено и да су људи, а поготово старије генерације, много више истрошене. То су генерације које нису ништа наследиле од својих родитеља, деда и прадеда. Ми смо генерација која вечито ствара нешто изнова, а то је веома напорно и ментално и духовно и креативно. Треба да схватимо да се налазимо у једном биолошком рату, које је захватио читав свет и да је ово глобална здравствена, политичка и економска криза. Треба да сачекамо да видимо шта ће се десити када се светски гиганти договоре шта ће бити са великим „слоновима“, па тек онда са овим малим. Верујем да ће све ово брзо да прође само треба да издржимо и да будемо јаки. Ми са Балкана смо прошли много теже ствари, па ћемо превазићи и корону.
Недавно сте током гостовања на Првој ТВ показали емоције и заплакали због ситуације која нас је задесила. Јесте ли ових дана и иначе емотивнији и јесте ли забринути због свега?
– Изузетно сам ментално јака и веома рационална особа и можда сам међу реткима које слава заиста није пореметила никада и ни у ком смислу. У тој емисији нисам имала никакву намеру да заплачем, а и немам обичај да плачем у емисијама. Међутим, Јована Јоксимовић и ја се дуго познајемо и без обзира на то колико смо професионално схватиле и она и ја како би тај разговор требало да изгледа у једном тренутку сам се осетила као да причам са пријатељицом. Забринула сам се и за све нас и за целу планету. Просто ми је било тешко и жао и поклекнула сам. Ипак, сматрам да је то заиста људски. Веома сам емотивна у овим тренуцима јер мислим да нам се оваква пандемија заиста никада није десила и жао ми је колико људи умире, остаје без посла, а ми смо једна нација. Душа ме заболи када схватим да је ово биолошки рат и да нисмо ни свесни како смо улетели у целу ту причу и колико је он много опаснији од нуклеарног рата. Тај вирус је бацио на колена људе и све моћнике из читавог света. Бацио је на колена и најбогатије и најсиромашније, људе различитих вероисповести, различите боје коже и сви смо схватили да смо ипак мали и да смо ми сви само људи од крви и меса које један мали вирус успео да баци на колена и да нас уништи.
Шта ћете прво да урадите када се заврши ванредно стање?
– Ми смо сви најпре социјална бића и волимо своју фамилију, пријатеље и нормално је да ми недостају и они и моја публика. Највише бих волела када бих могла све да их загрлим јер данас се емоције не показују тако што се лајкује као на друштвеним мрежама, па се сабира, него смо ми људи од крви и меса. Ми смо одрасли за време комунизма и код нас је социјална категорија веома изражена и ми волимо да покажемо своје емоције и да кажемо ако некога волимо. Љубав и пријатељство су нешто што се показује.
Многим женама недостаје одлазак у салоне лепоте. Да ли и ви спадате у ту групу и да ли вас је ово стање навело да неке третмане испробате сами у кућним условима?
– Жена која зна да буде негована је таква и када раде фризерски или салони за неговање, као и онда када не раде. За време старе Југославије постојали су само фризерски салони. Ако сте хтели да будете плавуша постојала је велика вероватноћа да ће вам коса бити спржена, а педикири и маникири нису постојали. Та мода је дошла много касније. Што се мене тиче, свака жена треба да зна да се негује и када је ванредно ситуација, а то се ипак учи код куће и у породици, а нарочито од мајке. Мени не недостају салони зато што све то знам да урадим. Чињеница је да волим професионалне шминкере, фризере и оне који раде педикир и маникир, зато што је то за нас жене ментално опуштање од посла, од куће, од породичних и других обавеза. али све то знам и сама да обавим.
Владимир Бијелић
фото: Андреја Дамњановић
