Не односи се то баш на свакога, наравно, јер није свако у ситуацији да спозна да једино мењајући себе може да очекује да ће се и неке околности променити, али то је већ избор сваког појединца заснован на стању свести у којем се тренутно налази. Али за оне који верују да је рад на себи највреднији животни подухват, ова тема може да буде занимљива.
Ко год прати нове научнике, оне који спајају квантну физику и духовност, зна да они често спомињу некакву виртуелну реалност у којој живимо. И то не ону коју имамо захваљујући паметним телефонима, него ову коју видимо и осетимо око себе, а коју ти научници описују као свет из филма Матрикс из којег бисмо као главни јунак Нео, једнога дана могли сви да се пробудимо. Кажу ти исти модерни истраживачи стварности, да су наши снови заправо поруке из других димензија које нам наша виша свест шаље у симболима, само нама разумљивим.
Када ја рецимо сањам неку воду, то нема исто значење као када је сања неко ко не уме да плива, или се из неког другог разлога плаши воде. У тим другим димензијама наша свесност је повезана са свиме што постоји, јер смо у свету енергије за разлику од света материје, сви повезани. Отуд ваљда и идеја да су наши снови поруке вредне записивања и промишљања над њима.
Дакле, ваљало би поред кревета држати неку свеску и записивати снове којих се сетимо одмах након буђења, јер касније они избледе под гомилом утисака из дана који нас одмах након устајања обузимају. Делимично зато што волим који минут да се лењим, а делимично из потребе да у миру и лагано започнем свој дан, ја никада не скачем нагло из кревета. Увек се прво присетим снова, настојим често и да их запишем, онда се лагано истегнем, као што то чини сваки живи створ на овој планети након буђења, и тек онда крећем у своју јутарњу рутину.
Ако ми снови буду бурни и непријатни, потрудим се да освестим главно осећање које имам након њих и да се тим осећањем позабавим. Потражим ситуације у животу након којих се осећам слично и мало о њима размислим, па се сама са собом договорим да та осећања лепо другарски испратим. Прво им се захвалим, јер сигурно нечему корисном за мене служе, а онда им кажем: „Хвала, сада вас пуштам“, јер ми више нису неопходна за раст и развој. Након пријатних снова, та осећања се трудим да у себи задржим, да их добро упамтим, што је лакше када их запишем и њима се враћам када ми је у току дана потребна било каква помоћ. То се више пута у току дана покаже као добра подршка, или барем као снажна утеха.
Нина Мартиновић Армбрустер
