Они што кукају, кукају још више, они што су стално весели, још су веселији. Чак и ветар јаче дува иако се михољско лето још увек шепури у својим златним хаљинама. Енергије су се усковитлале, то је евидентно на сваком кораку и у сваком тренутку.
Шта се дешава, заправо нико не зна да објасни, иако постоје многе теорије. Има и оних који ништа не примећују и верно прате стандардни ритам из дана у дан: шта ћу јести, шта ћу обући, како ће ми стајати она хаљина, како ћу изгледати у оним ципелама? Мени су наравно занимљивији они други, они који се ових дана мешкоље, мигоље, чешкају се, мрдају, као да им је тесно у сопственим кожама. Контактирају ме ових дана и као да се исповедају, говоре ми о књигама, предавачима, семинарима или појавама о којима сам им у неким приликама говорила пре десетак година. Ових дана, почињу да им се враћају те слике, мисли и идеје. И чуде се, где је то било затурено свих ових година, зашто та нека знања нису користили, зашто нису те информације употребили и на крају зашто су се уопште тога свега баш сада сетили. То су оне приче о плавом заштитном енергетском омотачу који сам назвала „плави балон“, приче о замишљању светлости која нас купа и односи све што није љубав и радост и најважнија прича о најјефтинијем, а најефикаснијем леку за било које стање у којем се нађемо: дубоко дисање. Буде ми драго што се сете тих корисних мустри за поправљање неке животне ситуације, али буде ми и жао што уместо да са радошћу најзад користе то што им је дато, они кукају што то раније нису користили. И поново упадају у исту замку: уместо да алат који су освестили почну да користе, они га опет одлажу у страну, а сву своју енергију усмере на самоокривљавање и негодовање. Ипак, сасвим сам сигурна да овога пута неће проћи деценија пре него што се опет сете да постоје многобројни и врло једноставни начини да себи помогну, да се заштите од негативних људи и нежељених ситуација, да ојачају сопствени имунитет и освеже сопствену енергију и да једностваним, дугим и дубоким удасима и издасима нормализују откуцаје срца, стабилизују крвни притисак и смање стрес и анксиозност. Овога пута енергије на нашој планети нас изнова снажно протресају, а ми попут старог тепиха, сваким треском избацујемо прастару прашину, ослобађамо се свега онога што годинама скупљамо у мислима и емоцијама.
Ми као тај тепих постајемо чистији, наше су шаре све јасније и док прљавштина нестаје, све смо свеснији шта нам је чинити, како се променама прилагодити и на најбољи начин се и сами мењати. Прошло је време оптуживања других за оно што нам се догађа или не догађа. Дошло је време да преузмемо одговорност за сопствени живот са пуно љубави и пажње. Пажња! Можда баш следећи удах доноси тај дуго очекивани преокрет на боље. Као што снажан ветар подигне прашину и улице рашчисти, тако снажан удах може мисли да разбистри.
Нина Мартиновић Армбрустер
www.ninamartinovic.com
