Добро, то и није неко чудо с обзиром на то да обожавам природу, па је сасвим природно да је и планина као део те природе, предмет мог обожавања, али свакако заслужује да јој се посвети једна колумна. Иако сам рођена у равници, упознала сам планину још као девојчица. У том раном прериоду одрастања, већ се назирала моја потреба да будем боља, бржа, спретнија, гласнија од друге деце, међутим, сусрет са планином, ублажио је ту моју жудњу. Као да сам већ тада почела да схватам да водим узалудну борбу, да ће увек након освојеног, да постоји још неки врх који ћу желети да освојим.
Планине са којима сам се колико-толико упознала су бројне и свака има своју посебну причу, и свака је лепа на свој начин. Неке су одличне за скијање, неке за пењање и спуштање, а неке за истраживање. Мени су посебно драге јер наводе на дубоко размишљање. Посебна погодност је та што уз дубоко размишљање увек иде и дубоко дисање, а то у целој овој причи има највећу вредност. Мој први порив чим стигнем на неку планину јесте да дубоко удахнем. То је прво што учиним и сваки пут када се попнем на неки узвишени предео, па почнем да посматрам призор око себе. Дубоко удахнем и могла бих да се закунем да се време на тренутка заустави. Тај проток времена док поглед јури у даљину у потрази за крајњом тачком препознатљивисти као да не постоји. Тачније, као да време застане док се мој поглед удаљава ка хоризонту. Што је мени лепо у том тренутку! То се тешко да описати. Могла бих вероватно тај осећај да упоредим са летењем, да сам икада успела да полетим. Летење у сновима не рачунам, мада сам сигурна да је осећај потпуно веродостојан. Док стојим на отвореном простору планине, осећам се тако сићушном, а опет тако моћном и великом. Када удахнем тај ваздух, осећам да бих могла да лебдим, толико ме прочисти његова свежина и ослободи терета које гомилам током свакодневице. А што је најважније, мисли ми се прочисте! Ослобођен свега чиме се поваздан забавља, мој ум такође добије прилику да види ширу слику. Није ни чудо што се за многе мистике и мудраце верује да су своје најсветлије тренутке спознаје доживљавали баш на врховима неких планина. Када се човек и физички, а не само умом издигне из свакодневице, то му помогне да ослобођен од колотечине која му замагљује слику, сагледа ширу слику, како буквално, гледајући пределе испод себе, тако и ширу слику неког проблема који га мучи, па онда тако проветрене главе лакше дође до решења која су му неопходна.
Када сам на неком пропланку или узвишеној стени, добијам снажан порив да вриснем од радости! Па да онда са радошћу дочекам одјек свог гласа. Наравно да нису само велике мисли и увиди обавезан пратилац боравка на врховима планина, али осећај пуноће и вредности живота, увек је присутан. И увек ме обузме радост, чим се и најмањег брдашца домогнем. Дубоко удахнем и пустим поглед у даљину, поздравим птице и сва друга видљива и невидљива бића и захвалим се свему што постоји, а посебно планини која ме сваки пут инспирише да закључим како је лепо живети. Хвала врху планине што ме на то подсети.
Нина Мартиновић Армбрустер
