ОСАМ ДАНА У ПЕКИНГУ (3) Мобилни им дође као помоћна персонална меморија

Петак, 24. август 2018.
Na Sajmu knjiga  Foto: N. Šaponja
Фото: На Сајму књига Фото: Н. Шапоња

Усред јутарње гужве и даље тражим овдашњу СИМ картицу, коју неопрезно нисам купио јуче. Једино је ја још легендарно немам. А у Кини не можете баш најбоље, не, не можете уопште, комуницирати ако немате њихов број и ако нисте повезани са апликацијом за мобилне WeChat. Ако пак имате све то, можете шта хоћете. Огромне количине информација су вам доступне у веома кратком року. Можете да шаљете и примате шта хоћете, да се чујете са пријатељима кад хоћете. Једини је проблем што је оближња пословница Чајна мобајла још увек затворена, пошто ради од девет до пет, у време када смо ми увек негде упланирано далеко.

Сада је осам и ја се, необављена посла, враћам у хотел на доручак. На улицама около паралелни животи хује. Младе даме, дотеране на исти начин и у исто време као у Франкфурту, возе се бициклом на посао. Неке старије жене са мачевима машу на тротоару, у скоро па самурајским кретњама. Занемарују апсолутну гужву и људе који у рекама теку поред њих. Куда уствари сви ови људи хрле, запитао би се докони странац. На гробље? Ма не, није данас дан мртвих.

Док ходам, гледам како се свуда около распростиру саобраћајне Ешерове петље. Кина је земља која врло отворено показује да је промена могућа. Само мора да постоји унутрашњи потенцијал. Увек имам на уму Србију када се у властитој глави дотакнем оваквих ствари. Који су наши потенцијали? А које перспективе? У перцепцији других, у понашању нас самих, у неразумевању света, није тешко видети да смо деценију и по били принудно, а још деценију и по скоро па намерно изопштени из света. Унутрашњи кохезивни смисао који би елита могла да производи не постоји. Та елита скоро да не постоји. Животне контексте нам, то је више него очигледно, одређују углавном неки рециклирани ликови.

Ми идемо данас на Сајам књига, који није ни далеко ни близу, око тридесетак минута аутобусом. Улазимо у, да ли је то потребно овде рећи, огромну халу пекиншког сајма. Очи из Мексико Ситија, Џакарте, Њујорка и Цириха, Париза, Лондона и Новог Сада, Барселоне, Сиднеја и Тел Авива посматрају свет кинеских очију. И проверавају, колико могу, да ли виде исто.

А ја пак традиционалну кинеску грађевину са Тјенанмен трга, поред које смо управо прошли пре доласка на сајам, још увек упоређујем са сећањем на доследно направљену традиционалну кинеску кућу у Новом Саду, на Телепу, поред Дунавца, коју сам као трогодишњак гледао из корпе очевог бицикла пре прилично година. Та сетна грађевинарска досетка локалног пензионисаног морнара била је интригантна бомба у мојој тадашњој перцепцији простора. Дечије напорно сам свако мало инсистирао да ме одведу да поново видим ту кућу која показује и зрачи другачије.

Сада видим да данашњи Пекинг мења перцепцију на други начин, не толико традиционалном архитектуром, колико изражајном и пробојном хипермодерношћу. Иза ових кулиса се слути да драматичне промене кинеског друштва у последње три деценије показују на појавном нивоу како се конзумеризам и материјализам стапају са вредностима социјализма. Како то стоји суштински, видећемо.

Фото: Сви на крају уживају Фото: Н. Шапоња

А сам Сајам књига, као и свугде, бива ужурбаном монументалношћу привремене слике. Књиге, попут кинеских јела, свакодневно мењају контексте, а сајмови су ту да озваниче промену. Ми посећујемо неколико највећих издавача и памтимо овај, за нас, први контекст, тек успостављену слику. Наша мала група од десетак људи постаје брзо компактна и интерактивна. Врло лако око нас лете искуства са сваке стране глобуса. Усредсређени на огроман проток информација, храбро пливамо у њима.

Посматрам саговорнике Кинезе како вешто користе мобилне телефоне за симболички трансфер западних у кинеске симболе, у њихове појмове, знања и укупан спознајни свет. Мобилни им дође као помоћна персонална меморија, а и као помоћни комуникативни орган. Чини ми се, далеко више него нама на Западу.

Листам симпатичну књигу о мачкама. Тираж? Ситница, само три милона. За сада. Листам и “Речник Маћао”, књигу инспирисану “Хазарским речником”, и присећам се друштвене полемике коју је овде та књига пре неколико година изазвала. Објављена је у Кини пре Павићеве књиге коју је кинески аутор Хан Шаогонг имао прилике да чита на енглеском. Иначе, овде је Павић толико популаран да, чак и најпопуларнији певачи са респектом мисије изводе песме инспирисане овом књигом. Помен овог писца јесте шифра препознавања вредности и успостављања блискости. Реч Србија, одједном задобија тежину. Милорад Павић, очитио је, живи све дубље у кинеској култури, а код нас је, мени се чини, скоро па заборављен.


Жедни света и светске поезије

Поред књига савремене кинеске књижевности, на које смо сами, а и од стране различитих домаћина усмерени, промичу поред мене преводи који интегришу у кинеску културну мапу и све оно лебди по полицама са књигама у Западном свету… Од Хокингове “Кратке историје времена” па до “Родитељства с љубављу и мудрошћу”... Скоро сви стихови као да су ту, од Бодлера и од Езре Паунда до Махмуда Дервиша и Андрадеа. Кина као да је жедна света и његове поезије.


Посете у пет издавачких кућа на сајму су произвеле још четири или пет пута толико сусрета. Тешко је баш бити увек и сасвим у свему. Али, рецимо, некада и у даљини сусретнете близину. Беилин се бави студијама наше културе, пише текстове за овдашње новине, пре који месец се вратила из Београда, а у октобру ће нам поново доћи у госте. Зна штошта о правди и претежно стереотипној неправди за Србију у глобално конципираном погледу западног света. Зна разлоге због којих је Петер Хандке изопштен из перцепције савремене немачке литературе. Одушевљена је идејом да је у Београду упознам са Милисавом Савићем и романом “Хлеб и страх”, кога овде имам на енглеском. И кога ћу јој послати заједно са његовим “La Sans Pareille”.

А ми радимо, шта друго до бизнис, маке монеy, ако је могуће, наравно. Зачудно, ван посла, скоро да сви, укључујући и домаћине Кинезе, имамо сличан књижевни укус. То већ постаје опасно. Шалим се, тако и треба, укус нам нико не намеће, то је простор слободе који бирамо сами. Ребека, овога пута без тетовираних истамбулских чарапа, као што и приличи лондонском агенту и скауту, као из рукава сипа најчудније трачеве о енглеским издавачима, Клаудија пак немачки прецизно проваљује политичку стратегију кинеских издавача и структуру сајма, Елена је озарена што је срела свог омиљеног писца кога је преводила и учинила видљивим у Мексику, а шпански издавачи су свет за себе, потврђује Дијана из Венецуеле, која ради, а где би, него у Шпанији, на сталној релацији између Мадрида и Барселоне. Она се ипак чуди како то да сам открио Исидора Блајстена чија генијалност није још тамо довољно примећена. Читалачки укус, наравно, потрага за битним, кључно, и, као и увек, мала помоћ пријатеља, скромно одговарам.

После идемо на вечеру. Негде далеко. Или можда близу? Релације овог града су ми још увек неухватљиве. Ресторан у који идемо се налази у улици к’о из наших сиромашних педесетих, све редом уџерице са београдске периферије из раних филмова Жике Павловића, или са Душановца из романа “Кад су цветале тикве” Драгослава Михајловића. У дворишту, на тераси уприличеној над гаражом, тик код комшијских кровова, служе нас најбољом светском храном, пијемо аперол шприц и холандско рошфор пиво, а ту је и њујоршки бруклин. Све за уживање, све по укусу Западног света… Једем салату од шкампа са авокадом и прженим азијским орасима. У Пекингу су сви укуси благи. Остали једу дијаметрално различите ствари, које све делују као да су изнесене из кухиње неког ресторана из Фиренце или Милана.

Након најбољих пића, усред поноћи лутамо пекиншким уличицама. Слобода нема цену. Не, не одлазимо још у хотел, ту је и бар The Other Place. Сасвим атипично кинески. Али, унутра су гости и потенцијални јапански пријатељи, које нисмо ни срели на сајму, али с којима имамо да разменимо различите књижевне информације. Прави људи, кућа из Јапана, слична “Агори”, углавном такве срећем по сајмовима и около њих, вероватно по јунговским законима синхроницитета. Пијемо, дакако крафт пива, и бавимо се и овде, гле чуда, издавачким послом, а у неком моменту ме газда, упадљиво црвенкасти Шкот, који заиста зна шта су права пива, упознаје са двојицом својих важних људи. Из Мајданпека су и из Београда. Хоће да ме часте специјалним пићем овде у Кини, специјалним јер је потпуно непознато овдашњем становништву, ракијом од ананаса (коју они сами праве, вероватно у недостатку шљиве). Питам их могу ли да позовем пријатеље из Америке, из Сијетла и Њујорка. Американцима годи што их позивам на сасвим егзотично пиће, а Срби се у себи питају, који ће нам ови Амери. За њих сам и ја странац. Сви на крају уживају.

Ненад Шапоња

EUR/RSD 117.5291
Најновије вести