онда то “Хамлет” у Српском народном позоришту ради добро. Чак уз добру дозу ишчашења, како би поглед био што уверљивији, а не сличан видицима зацртаним у Шекспировом оригиналу с почетака 17. века. Редитељ Никола Завишић не би био то што јесте - занимљивији и самосвојнији редитељ млађе средње генерације - да није “занемарио” непрегледну дозу теорије о овом комаду и свему што му је претходило, као и о његовим изведбама, начинима и угловима посматрања дела које се још назива највећом енигмом светске литературе. Тако је за крајњи резултат креирао “Хамлета” који је традиционалан, класичан, репертоарски, и “Хамлета” који је сасвим нов, другачији, чак и забаван, а да није реч о неком непомирљивом двојству и чудовишту од представе.
Први и основни услов, лик Хамлета, тог чудака запитаног над свим и свачим, филозофа ког мучи деловање и ратника ког мучи брзоплетост, поверио је Јовани Мишковић. Све време у црној тоги, попут чувеног џедаја Анакина у фази када се ломи између добра и зла, Хамлет је лишен глумичиних женских атрибута, али ни они маскулини му нису баш придодати. У овом светлу, он је највише један инфантилни принцип, који и кроз одглумљено, а касније право лудило, не може и неће да се помири са светом одраслих. Осећај да мора да мења свет, а да му је за то довољна и орахова љуска, увек је превише за младог човека. Јована Мишковић улогу носи мушки, поготово кад се обрачунава са Офелијом (Марија Меденица) и Гертрудом (Гордана Јошић Гајин), док у обрачуну са очухом Клаудијем (Игор Павловић), Полонијем (Зоран Богданов) и Лаертом (Небојша Савић), који се труде да оваплоте стварну мушкост(грубост, хладноћу, сирову снагу), није довољно снажан. Ироније, ината и интриге ради, Фортинбраса игра такође жена (Нина Рукавина). Млада и лепа, исто дечјих црта, заиграна Ризика (друштвена стратегијска игра освајања света), она ће победити када трули Данци заврше са својом игром.
Хамлет се са свима обрачунава зато што је јасно да су сви део својеврсне завере, можда не против њега, али против чистоте, против племенитости, против природе. Добар део његове борбе провоцира сама чињеница да се ствари људског рода (данског, овде српског), раде и одвијају из незнања, сујеверја, из манипулације тим незнањем (Хамлет се у Елсинор враћа са прекинутих студија), иако су парадокси одавно разоткривени. Здраво се не калеми на труло, лепота није исто што и поштење, а “јести ваздух и бити кљукан обећањима” више је него довољно на рачун актуелне политичке ситуације у Србији.
У глобалнијем политичком смислу, осим са улогом Фортинбраса, редитељ је успео да поентира стварајући орвеловски оквир елсинорског замешатељства. Двор данске круне претворен је у кућу великог брата, са камерама и прислушкивачком техником свуд около. Зато стил игре духа Хамлетовог оца (Александар Гајин), који покреће финалну де(кон)струкцију, репетитивношћу и дезоријентисаношћу покрета делује попут грешке у систему, попут квара на преносу забавне и популарне телевизијске емисије.
Управо ту, у забави, лежи и најљући редитељски коментар Шекспировог “Хамлета”. У сцени мишоловке, коју изводе Розенкранц (Милорад Капор) и Гилденстерн (Димитрије Аранђеловић), а не путујућа трупа (кад су већ били спремни да глуме пријатељство, зашто не би и одглумили нешто за њега), све је смешно док не постане преозбиљно. Строго гледајући, Завишић нам поручује да је данас пожељно све да буде смешно (забавно) док не постане смртно озбиљно. Једна од смешнијих (духовитијих) је одлука да патина представе буду “линолеумски” под и “плишане” завесе, естетски ружних, ако не и одвратних смеђих и зелених нијанси (сценограф Жељко Пишкорић), психоделични синт-рок друге половине прошлог века налик на музику за прве видео игрице (композитор Горан Симоновски), мешавина војних, детективских, шпијунских костима (костимографија Марине Сремац).
Могло би се још и још, а то је одлика само добрих представа. То је “Хамлет”!
Игор Бурић
