У атмосфери каква влада у Холивуду последњих најмање десетак година, све су малобројнији ауторски и оригинални пројекти, а мејнстрим филмови су све ређе ишта више сем релативно безличних и савршено упакованих производа са покретне траке.
Баш зато је филм редитеља Џејмса Греја “Ад астра”, несавршен какав јесте, али и даље крајње ауторски и личан, једно од најпријатнијих изненађења ове биоскопске сезоне. Изненађење је утолико веће што ниједан од бомбастичних трејлера који су најавили „Ад астру“ ни издалека не личи на овај филм. Целокупна маркетиншка машинерија је заправо толико намерно погрешна, да је јасно да је у питању покушај да се што шира публика намами да гледа један крајње херметичан филм. Но, после свега, још је јасније зашто се оваквих оригиналних и контемплативних филмова Холивудски продуценти боје – повучен шареним трејлером, просечни гледалац који је дошао да жваће кокице и гледа како Бред Пит диже ствари у ваздух остаје збуњен оним што је видео у “Ад астри”, па овај филм на ИМДБ-у оцењује са ниском седмицом уз коментаре да је спор, досадан, или депресиван.
Да ово није филм за најширу публику потврђује и сајт Rotten Tomatoes на ком је просечна оцена критичара за “Ад астру” високих 83 одсто, а публике тричавих 40! Овако шокантно супротстављене оцене критичара и публике у крајњем случају поставља питање да ли је маркетинг можда ипак учинио више штете него користи и отерао праву (мада уску) публику за овакав филм, а изнервирао оне који су очекивали сф акциони трилер који им је обећавао трејлер.
Заплет прати астронаута Роја Мекбрајда (Бред Пит), који полази на споро и мучно путовање према Нептуну, у потрази за оцем (Томи Ли Џонс) ког није видео неколико деценија, и за ког не зна да ли је жив или мртав. Решење мистерије везане за оца важно је и на ширем плану, јер је његов нестанак повезан са чудном аномалијом која изазива електричне катастрофе на Земљи. Нема сумње да је “Ад астра” филм атмосфере и расположења, и мајстор фотографије Хојт ван Хојтема, познат по свом маестралном раду на Нолановом „Интерстелару” и “Данкирку”, апсолутно бриљира и у овом филму, чинећи да у најбољим тренуцима може да се такмичи са “Соларисом” Тарковског и Кјубриковом “Одисејом”.
“Ад астра” није класичан СФ филм, и његово суштинско тежиште је на унутрашњој драми. Како Рој напредује свемиром, тако је цена сваког његовог даљег корака све већа, и парадоксално, у све већој ширини и празнини свемира велика слика постаје све нејаснија (зауставити страшне избоје струје), а интимни уски план све клаустрофобичнији, запетљанији и личнији (неразрешени однос са оцем). У неким деловима се филм додуше помало урушава под својом тежином јер сценарио не успева да до краја изнесе идеје које поставља, али Греј ипак успева да исплива из замки повремене претенциозности.
У “Ад астри” највећи утисак остављају мучне визије свемира који наликује црном понору бесмисла где је човек потпуно препуштен сам себи и својим унутрашњим демонима. У филму је све замагљено сем мрачног конрадовског пута у срце таме којим се Мекбрајд све теже креће. Бред Пит је сасвим гурнут у први план, док су сви остали ликови сведени на успутне сенке које Мекбрајд једну по једну оставља за собом на путу. Пит овом изазову успева сасвим да одговори, са једном од својих најбољих и најсведенијих улога. Заправо, његова глума је толико промишљена да у неким тренуцима толико убедљиво опонаша мимику лица Томија Ли Џонса да почиње да физички неодољиво личи на свог филмског оца.
Настасја Писарев
