У овом историјско-биографском остварењу о Светозару Милетићу, насталом по драмском предлошку Милована Витезовића, које је недавно освојило Награду публике на Фестивалу европског филма Палић, главне улоге су поверене Љубомиру Бандовићу (Светозар Милетић), Ањи Павићевић (његова кћерка Милица) и Андрији Кузмановићу (Јаша Томић), а играју и Ана Франић, Жарко Лаушевић, Катарина Жутић, Никола Ристановски, Милутин Мима Караyић...
– Срце сваког филма је у озбиљном истраживању. Јер, кроз истраживање ликова о којима причате добијате основну смерницу о томе какав филм заправо желите да направите – каже за „Дневник” Дарко Бајић. – Историјске чињенице јесу важне, али нису пресудне. Пресудно је оно што желите да филмом кажете. А ја сам желео да кроз „Име народа” говорим о идеализму и слободоумности, становиштима која су била уграђена у темеље Милетићеве личности, а у данашњем свету, где се све вредности намећу и одређују на тржишту, делују анахроно. И желео сам да укажем на чињеницу да нам се историја не само понавља, него да, баш као и пре сто и кусур година, Балкан није по свом избору буре барута, већ зато што је простор на коме Исток и Запад одмеравају своје стратегије и своју моћ.
„Име народа” је попуно другачије од свих Ваших досадашњих филмова?
– Трудио сам се да се филмови које потписујем међу собом што више разликују, и тематски и у погледу естетике и коришћеног филмског језика. Стогао сам из пројекта у пројекат трагао за другачијим причама и другачијим ауторским приступима. То су све елементи који вам помажу да увек имате свеж редитељски рукопис. Када се посветите теми која вас раније није нарочито интересовала, па кроз истраживање почнете да штошта откривате, стварају се услови да снимите филм који ни по чему неће личити на претходне. У том смислу ја се и одлучујем за нови филм тек оног тренутка када ме нека прича заиста испровоцира, и самим тим испровоцира које ћу све редитељске реквизите искористити да бих ту причу филмски испричао. Рецимо, чињеница је да сам се и раније враћао у прошлост, у филмовима „Балканска правила”, „Бићемо прваци света”... али оволико далеко, век и мало више, нисам до сада ишао. И признајем да ми то путовање у историју никада није било мукотрпније. Али је било веома инспиративно и испуњујуће.
Утисак је да ни у једном претходном остварењу нисте толико користили крупне планове као у овом?
– Имао сам поверење у сјајног директора фотографије Зорана Јовановића Жофра и препуштао сам се том његовом естетском осећају. Сарађивао сам са доста директора фотографије у животу, али када препознате да се ваш поглед и ваша композиција потпуно слажу са сниматељевом, онда више немате потребу да стално „гледате кроз камеру”, већ почињете да верујете у тај свет који заједно стварате. Заједно осликавате време, емоцију... „Име народа” је рађено у синемаскопу, у којем је крупни план доста проблематичан, осим у филмовима Клинта Иствуда, које много волим. Но, то је био веома важан начин да уђемо у те ликове и почнемо да им верујемо. На другој страни, овде нема само крупних планова, већ и изузетно прецизно раскадрираних углова, сцена... Али у целој тој различитој мелодици, тоналитетима где се пролази из једног жанра у други, из политичког и историјског спектакла, судског филма, психо-трилера до мелодраме, крупни план је у ствари повезујући. Јер он стално подсећа на ликове, а истовремено нам даје шансу да, када се раширимо, гледалац осети епоху. И зато је такав спој крупног плана и тотала нешто заиста специфично у мом досадашњу раду.
У којој је мери ликовност важна у вашим филмовима?
– Увек сам сматрао да су елементи кадра реченице које творе једну причу. И када сте их све прочитали, тад кадар треба да се заврши. С тим волим да будем тачан, управо зато да бих омогућио да слика буде прва емоција која комуницира с гледаоцем, док су прича и дијалог помоћна средства. То онда подразумева и да та слика има своју ликовност, да има врло прецизан естетски оквир. На том плану се ми из аналогне генерације разликујемо од колега из дигиталне, којима слика баш и није тако битна. Рецимо, ми смо на снимању „Сивог дома” знали да чекамо пола сата - сат, па и дуже да прође или дође облак, да добијемо тачну ту сенку која нам одговара, јер нам је била важна композиција кадра, јер су нам били важни и први и други план. Сад то компјутерски испеглате и идемо даље. Е та врста „демократизације” је довела до тога да се данас више времена проведе у „надоградњи” филма него у његовом снимању.
Да нисте редитељ, да ли бисте били сликар, као Ваш отац, Милош Бајић, о којем сте снимили сјајан документарац „Линија живота”?
– Кад сам једном питао ћалета да ме научи да цртам, дао ми је папир и оловку и рекао: Ево, цртај. Ето, знаш. Хајде сад акт. И то знаш. Заправо, није ме ни подстицао ни спутавао. У питању је био дуготрајан процес мог одрастања, не сам уз слике, него уз галерије које сам обилазио, Бијенала у Венецији на која сам одлазио, уз много књига о уметности око мене, дружења с уметницима, уз разговоре са његовим студентима са Факултета ликовних уметности... На тај ме је начин фино пустио да одаберем професију. Недавно, уочи претпремијере филма „Име народа”, питао ме баш Зоран Јовановић Жофр да ли бих данас изабрао неку другу професију. Малко сам се замислио, а онда сам му рекао да сам од детињства толико био опседнут филмом да у неком другом правцу нисам ни размишљао. Сигуран сам да не бих могао да будем доктор ни архитекта.
Следећи пројекат: поново играни филм или ипак пре нови документарац?
– Снимити документарац је десет пута теже. Код играног филма редитељ има некакав зацртан пут којим се креће, и колико год имао неких ограничења, тај пут је ипак прилично јасан. Документарни филм вам се стално отима из руку. И ако не будете до сржи искрени према теми коју обрађујете, ако се заиста не оголиле и не покажете као аутор отворено све што о њој мислите, тешко да ће тај филм моћи да функционише. Зато сам и после документараца „О Гринго”, а поготово после „Линије живота”, рекао: Ово ми је последњи документарни филм. Мада, ово време короне је савршено за дугометражни документарац. Ипак, тренутно ми је у плану екранизација романа „Сибир” Владимира Кецмановића, код којег ми се допада то што нуди слике пакала кроз који смо прошли или пролазимо, сагледавајући га кроз емоције ликова његових јунака. Дакле, окрећем се савременој политичко-тајкунској причи у којој је могуће и рођену кћерку жртвовати због политичке каријере. Све потпуно другачије од онога што носе „Име народа” и однос Светозара Милетића и његове Милице.
М. Стајић
Колико знам, било је позива да каријеру наставите „преко”. Зашто нисте отишли?
– После серије „Сиви дом” од једног америчког студија директору фотографије Борис Гортински заиста смо добили понуду да за њих снимимо авантуристички филм у Африци, што је у то време било у моди. Међутим, практично у исто време ме је позвао директор телевизије Милан Вукас и питао ме да ли бих да наставим „Сиви дом”. Ја сам му одговорио да би било боље да се сада посветимо неким урбаним јунацима. У реду. Онда сам почео да измишљам разне ствари, типа - да прво снимимо филм па тек онда серију. Нема проблема. Па сам предложио да, због негативног искуства са снимања „Сивог дома” због тога што је део екипе био запослен на ТВ а други део ангажован споља, цео пројекат изместимо у „Авала филм”. Договорено. Кад се завршио разговор силазим у кафану где ме је Гортински чекао: И, да ли си га одбио? Па како да га одбијем кад ми је све дао? Тако нисмо отишли да радимо за Американце већ смо направили „Заборављене” и кренули неким другим путем. Било је после још неких шанси, али је суштина била у томе да сам и овде, за наше услове, имао могућност да релативно често идем из пројекта у пројекат. Други важан разлог је да смо после „Црног бомбардера” Драган Гага Ђурковић и ја створили једну од првих приватних продуцентских кућа, „Магичну линију” са идејом да кроз пропаганду и рекламне кампање стичемо нове партнере који ће нам помоћи да снимамо филмове. И тај је патент радио док нису дошли ови велики играчи које се баве искључиво маркетингом, те више није било шанси да људи из филма обезбеде директну везу са привредом.
