Ту је надградио свој глумачки израз и добио прилику да стане раме уз раме са најбољим уметницима, а при том је успео, рекло би се, да задржи свој небрушени таленат као нешто што га издваја од већине глумаца млађе генерације. Већ као студент добио је улоге у серијама „Убице мог оца”, „Група”, „12 речи” и „Мочвара”, да би се прошле године вратио филму и то веома емотивном улогом у филму „Тома”. А све је, како је једном приликом рекао, почело случајно, без претераних очекивања и намере. То се, слободно можемо рећи, и данас може приметити док разговарамо са Денисом Мурићем, који је у сарадњи са медијима врло искрен, скроман, природан и помало стидљив, без претенциозних речи и хвалисања.
Повод да разговарамо са младим глумцем био је његова нова главна улога у филму „Златни дечко” редитеља Огњена Јанковића, у којем тумачи лик Дениса Марковића, талентованог фудбалера проблематичног темперамента, који постаје мета различитих интереса и моћника. Будући да је и сам био фудбалер пре него што се одлучио за глуму упитали смо Дениса колико му је било тешко да се припреми за ову улогу.
– Није било тешко припремити лик, али тренирати опет фудбал је стварно било тешко јер сам стварно баш био зарђао (смех), па ми је требало времена да се вратим у форму. Било је паклено, али истрајали смо. Најтеже ми је пало да снимам сцене трчања.
Како сте реаговали када сте добили позив да се нађете у овом остварењу?
– Био сам пресрећан када сам читао први пут сценарио, који сам добио две године пре почетка снимања филма. Тада сам сваке вечери долазио кући са факултета у 10 увече. Дошао сам једно вече кући мртав уморан и отворио текст и прочитао све одједном. Први пут ми се десило да сам два сата константно нешто читао. Био сам одушевљен, већ на прво читање ова прича ми се баш много свидела тако да сам био презадовољан. Фудбал је тако много ствари које ја волим. Фудбал као тема филма ми је генијална.
Филм „Златни дечко” суштински истражује да ли је таленат проклетство или Божји дар. Шта ви кажете?
– То је мач са две оштрице, свакако. Треба истрајати и вратити се на прави пут. Што дуже остати на правом путу са што мање скретања са њега, ако је могуће.
У филму играте момка кратког фитиља, односно незгодног темперамента. Колико је било тешко у себи пронаћи ту енергију?
– Да, то је специфична енергија. То је оно на шта смо се ми највише базирали када смо га креирали. Хтели смо да га прикажемо као лика који не жели да ћути. Он је дечко који говори све што мисли. Бескомпромисан у својим идејама, биле оне исправне или не. Држи до себе и мени то није било тешко да оправдам, а ни да разумем тог дечка у ситуацији у којој се налази.
Кроз промоцију филма као асоцијација на фудбал истичу се љубав, страст и порок. Шта је за вас асоцијација на овај спорт?
– И љубав и страст и порок (смех). Мени је главна асоцијација на фудбал и пре овог филма била Дијего Марадона. Ти најбољи од најбољих су увек имали неке искоке и скретања са пута, који су се огледали у пороцима разних врста. То је живот. Мени све то чини фудбал. Тај спорт је и добро и лоше, има своје и светле и тамне стране.
Дуго сте и приватно играли фудбал, али сте га оставили због глуме. Кајете ли се што сте одустали од лопте?
– Не знам, некако ми је било лакше. Када сам снимио свој први филм и имао свој први снимајући дан глума ми је одмах некако са лакоћом кренула, па сам стварно само баталио фудбал. Помислио сам да нисам ја за то, али имао сам талента и волео сам да га играм, али, ето, глума је победила!
У филму „Тома” играли сте Раму, који је једном наизглед смешном сценом расплакао многе у биоскопима. Како сте ви доживели те емотивне сцене и причу коју је Рама представљао у том филму?
– Мени је стварно било велика част пре свега да радим са Драганом Бјелогрлићем. То је једно од бољих снимања на којима сам био. Редитељски ме је стварно генијално усмеравао. Било ми је супер и са Миланом Марићем, ево и сада играмо заједно у некој представи, тако да ми је било баш лепо да снимам тај филм. Та улога ми је била много драга, али опет ми је представљала велики изазов. Сећам се да сам рекао Бјели да не знам како да играм старог човека, а онда ми је он давао неке сугестије и то је било доста смешно док је он објашњавао на снимању (смех). Баш лепе успомене носим са тог снимања и стварно сам задовољан том улогом, што ми се ретко деси.
Редитељ филма Огњен Јанковић рекао је да ћете ви врло ускоро бити најбољи српски глумац. Шта кажете на његову констатацију?
– Слажем се са њим (смех). Шалу на страну, хвала му много. Мислим да има још пуно добрих младих глумаца поред мене, тако да мислим да имам баш јаку конкуренцију.
Колико вас је Огњен усмеравао и да ли вам је дао простора за импровизацију?
– Јесте. То је све кренуло од проба, ми смо имали другарски однос, стварно је све време била таква енергија и атмосфера да смо сви заједно радили на заједничком филму. Сви смо имали своје идеје и предлагали. Нека је била добра, а нека мање добра. Мислим да је то и највећи квалитет Огњенов - што је спојио сјајну екипу и што нас је некако добро увео у тај филм и у снимање. Толико смо ушли спремни да смо били сигурни у то што играмо.
Јесте ли из другачије перспективе сада пришли раду на главној улози на филму након што сте као дете играли у филмовима „Ничије дете” и „Енклава”?
– Да, то је пре свега због факултета и година образовања и школовања. Променио се и мој поглед на глуму, а и саме неке методе. У суштини, основа ми је, бар мислим, остала иста, али да сам је знањем, које сам стекао на факултету и кроз живот, унапредио. Пре девет година сам снимао први филм а сада ми је све некако другачије. Нисам сигурнији али видим да све више отварам веће могућности сам себи. Трудим се да што више баратам занатом и да га што боље научим.
Јесте ли се ви некада као јунак у филму осетили као дечко који обећава и кога други желе да усмере?
– На други део питања одговор је одричан, а на први потврдан. Видим да ми се дешава можда тако нешто јер као млад крећем и радим доста врло рано, тако да ми је и то помогло да црпим информације за лик.
Како вас је онда као младог човека дочекала та слава и чињеница да сте талентовани глумац „у рукама” јавности?
– Мени то ништа није било јасно. Сада, када би ми се десио такав успех на том нивоу „Ничијег детета” и да ми филм иде по фестивалима, по свету и да осваја 60 награда, уопште не знам како бих се носио са тим. Тако да, хвала Богу, што ми се то десило тада. Сада бих вероватно био Денис Марковић, а не Мурић.
Владимир Бијелић
фото: Вања Фифа
